Naši Snovi 122

Kasno vecer,vracam se iz grada.Umoran sam odmah idem leci spavati.Dok sam legao stvorio sam se u firmi,obucen kao gospodin.Dosla je neka baba koja nije imala jedno oko trazila je da joj dam kredit od jedan milion,ali ja nisam mogao dati jer je stara,ona je rekla da cu pozaliti zvog toga,ja sam se nasmijao jer znam zasto bih pozalio to je baba sta mi ona moze da ucini.Zavrsio sam sa poslom i sjedam u auto kad odjednom se ta ista baba prikaza vani ispred auta i neda mi proci,izlazim vani da je sklonim ona je uzela neki prah bacila na mene,i rekla da cu umrijeti za tri dana.Otisao sam odmah kod Hodze da mi gleda u buducnost.Rekao je da sam zacaran da je umene usao najgori duh koji me proganja tri dana i onda mi uzme dusu.Pitao me je dali mi je ta baba sta dala,rekao sam da jeste dala mi je kamencic i rekla da sam ja vlsanik tog kamena.Hodza je rekao da ga poklonim nekom drugom i da ce ta carka preci na toga kome poklonim taj kamen.Razmisaljo sam tri dana kome da ga dam i dao sam ga kolegi sa posla dok smo cekali vlak dao sam ga njemu kasno navecer dolazi ponoc,mi cekamo vlak ja ga dajem njemu ali sam zaboravio pitati gapristajeli on da bude vlasnik tog kamena odjednom me je nesto povuklo za ruku i vuklo u zemlju vikao sam upomoc ali nitko mi nije mogao pomoci.Odjednom sam se stvorio u krevetu sav znojan i preplasen i shvatio da je to bio sam san.

Naši Snovi 121

Probudio sam se ujutro i otisao na posao,nakon odradenog posla krenuo sam u najblizu trafiku kupiti listic za loto.Uzmem papiric zaokruzim brojeve i uplatim.Kad sam dosao dosao kuci upalim televizor a na programu upravo loto.Odem do kupaonice kad se vratim pise dobitni listic je upravo moj,nisam mogao vjerovat da mi se ovo dogodilo,bio sam sretan kao nikad.Kad sam primio tu veliku cifru na racun odmah sam dao dokaz i krenuo na rasipanje svog novca.Nakon nekoliko godina potrosio sam sav svoj novac i dosao pred bankrot ,nisam mogao vise naci posao i morao sam prodavati sve sto sam imao.Na kraju sam zivio sa svojim starim roditeljima nisam imao posao a roditelji su me uzdrzavali i davali mi novac da mogu nekako prezivjeti.Na moju srecu tada sam se probudio i shvatio da je ovo sve bio samo obican san.

Naši Snovi 120

Godine 2020 sam bio Gospodar svijeta... Upravljao sam svijet. Borio sam se bio da svoju Zemlju odbranim protiv kojih igramo... Meni je to uspijevalo... Kao prvo bio sam Princ. Dalje kada mi je otac umro postao sam Vladar. Vladar koji je sve upravljao... Oženio sam se za Mjesec... Ženi mojoj je bilo ime Reusa. Bila je lijepa,zgodna. Ja sam previše vodio o njoj. Ona je zatrudnila. Moja majka se radovala što cu dobiti svoje dijete.. Za 9 mmjeseci
želja se ispunila. Dobio sam dijete nadio sam mu ime Sabahudin. Lijepo mi se to ime bilo svidjelo i zato sam mu nadio... Moje dijete je bilo Princ. Bio se i razbolio.. To me je istužilo i doveo sam ljekara. On ga je izlijecio i dao sam mu malo para. Moje dijete kao Princ je odrastao lijepo.. Bio je odgojen i sve. To me usrećilo.... Bila je jednom bitka i mi smo se protiv drugih borili.. Mi smo to ostvarili i pobijedili.. Radovali smo se... Najviše mi je to bilo srecno . Moje dijete kada je odraslo bio je veoma doabar i radio je. Imao je i on svoju curu. Posle kada je imao nekih 25 godina oženio se s njom. A ono što je bilo srećno jeste da i njemu za 9 mjeseci dijete ide. Trudna mu je bila žena. To je moju ženu i mene usrecilo.. Bio sam veoma srećan. Kada se rodio. Nadili su mu ime Ibrahim. Međutim ja sam ostario... Gotov dan apustim. Sve sam davao da pomognem. I nastavlja Sin. Ja sam postao sultan vodio sam i tako.. Pomagali su. Bili su srećni što sam sultan. Svima sam pomagao. Eh' bio je to lijep san.

Naši Snovi 119

Putovao sam sa svojim prijateljima, bio sam u avionu, uživali smo i zezali se. Krenuli smo na skydiving. Gledao sam kroz prozor avionu, napolju je bilo veličanstveno. Oblaci koji su bili božanstveni bili su ispod mene. U jedom trenutku vidio sam kako se približava neka crna tačka ka nama. Kako je vrijeme prolazilo ta tačka je postajala sve veća i veća. Shvatio sam da je to bio drugi avion. Nisam mogao da vjerujem svojim očima otvorio sam brzo vrata, i iskočio zaboravivši padobran od panike. Moji prijatelji su također skočili za mnom. Padali smo velikom brzniom, vjetar je udaro od moja prsa, nisam mogao otvoriti oči kolika je brzina bila. Kroz moju glavu su prolazili svi najljepši trenuci života. Nakon nekog vremena, otvorio sam oči i imao sam šta vidjeti. Od zemlje smo bili udaljeni svega stotinjak metara. Odjednom sve je počelo da se muti, probudio sam se. Naglo sam se ustao, odpuhno, ustao se i prošetao de kuhinje kako bih došao sebi. Uzeo sam čašu vode i sjeo u trepzariju. Nedugo zatim, mama je došla kod mene i pitala me:
-''Šta se desilo ?''
Odgovorio sam joj:
-''Ma ništa, imao sam samo ružan san.''

Naši Snovi 118

Sa mojom najboljom drugaricom sam na nekom ostrvu. Cini se kao pusto ali pravo ljubavno ostvo. Zgrade ogromne, sve u staklu, plaza prelepa od sitnog peska, more kristalno plavo, nigde nikog kao da smo ostali sami na ovo svetu. Ta devojka mi se svidja vec duze vreme, ali ona mene gleda kao druga. Mislim ja to ne znam skroz tacno, ali ne smem da joj kazem zato sto se plasim da unistim prijateljstvo i uvideo sam pravu priliku u ovom mestu da je poljubim. Dok smo se igrali na plazi, valjali po pesku, davili u moru, slikali, ja sam odlucio da moram to uraditi. Oborio sam je na pesak, legao na nju i poljubio, nije me odbila, cak sta vise uzvratila mi je. Onda sam poceo da je ljubim sve vise i vise, ali dzabe ovo pricam kad verovatno svi znate kako je ljubiti voljenu osobu samo u snu.

Naši Snovi 117

Bio je badnjak. Cijela obitelj je bila u dnevnom boravku pred televizorom, i gledali smo Božićni film.
Film je završio, bilo je vrijeme za spavanje... Mama me je ušuškala te sam usnuo u san...
Hodao sam duugim hodnikom do velikog svijetla. Došao sam do kraja hodnika i otvorio jedna vrata...
Tamo su bili djed Božićnjak i njegovi patuljci... Rekao mi je: "Što ti radiš tu??", te me je jedan od njegovih patuljaka pošpricao sprejem za uspavljivanje i zaspao sam...
Probudio sam se, bili smo u nekoj kočiji, a ja sam se samo izderao: "UPOMOC!!".
Sletjeli smo na neku veliku stijenu te su me svi čudno gledali..
Odjedanput kaže mi djed Božićnjak: "Otet si!", a ja sam samo plakao...
Nitko me nije služao, samo sam pricao, ali nitko nije obračao pozornost na mene...
Odjednom, stvori se patuljak ispred mene... Ni njega nitko nije vidio, niti obračao pažnju, ali ja sam ga vidio, to mi je jedino bilo bitno...
Pricao sam s tim patuljkom šta mi se dogodilo, on je rekao: "Ja ću te spasiti."..
Letjeli mi tako sve duže, i brže, i na jednom svi popadali iz kočije, ostao samo djed Božicnjak...
Stali smo na zemlju, otišao je u neku kuću, a ja sam se pokušao iskrasti iz kočije, no nisam dugo bio van nje...
Izlazi djed Božićnjak sa puškom uperenom u mene, ja sam trcao što dalje, nije me mogao pogoditi...
Izvadio je strojnicu i počeo me pucati, ja sam se samo derao: "MAMA, MAMA!!"..
I za par sekundi mama se stvorila pored mene, rekla mi je: "Što ti je, što se dereš?"..
Ja sam ju zagrlio i počeo plakati... Ispričao sam joj svoj san, te otišao u krevet gdje su spavali moji roditelji.

Naši Snovi 116

Stvorio sam se u nekom mracnom gradu, u mracnoj uličici, nisam znao gdje sam ni sto sam, no znao sam da cu se morati boriti za svoj zivot. Prosao sam malo gradom i shvatio da je to moj grad u nekakvoj izvrnutoj buducnosti. Nebo je crveno, ulice su puste. Razgledao sam grad, posao svojoj rodnoj kuci, kada sam dosao, shvatio sam da moje kuce nema, nisam znao sto se dogadja. Znao sam da nesto nije u redu i brinuo sam se za obitelj i prijatelje. Nakon nekoliko kilometara prohodanih, shvatio sam da me netko prati. Nisam se obazirao jer nisam bio potpuno siguran da me prate. Bio sam siguran da me netko prati nakon sto sam skrenuo u mracnu uličicu i nekakvo bice je skrenulo za mnom. Nisam bio siguran sto je to, bio sam znatizeljan. Pocelo me proganjati, poceo sam brzo trcati, ta stvar je pocela trcati zamnom. Proganjala me cijelim gradom, nisam znao sto uciniti. Nakon pretrcanih nekoliko kilometara umorio sam se i shvatio da se moram skriti. Nisam bio uspjesan i to bice me pronaslo. Shvatio sam da je to bice ljudozder i poceo sam vristati, poslo je prema meni i htjelo da me ubije, kada me alarm probudio i shvatio sam da je to sve bio san.

Naši Snovi 115

Jedne noći kad sam legao sav iscrpljen od rada , utonuo sam u duboki san.
Sanjao sam da se nalazim u New-York u ulici Chelsea , ispred mene je stajalo ogledalo ,gledao sam u to ogledalo i čudio se , jer sam ja postao Spider-Man.
Kad bi neko dirao nedužne ljude u životinje , te ljude bi omotao svojom paučinskom mrežom , i prilijepio za zid.
Nikad im nebi palo napamet da diraju nekog , bez ikakvog razloga .
Jedne noći pred skrivenim mjesecom doletio je neki čudak sa nekom letjelicom.
Pucao je i spaljivao grad,ja sam naravno odmah došao gdje je on bio.
Bježao je,ali sam ga na kraju uhvatio , bio je jači od mene,pa me je jakim udarcom povrijedio.
No,ja sam zanemario bol i vratio se borbi.
Tukli smo se veoma dugo ,dok ja nisam skočio u zrak i prilijepio za zid jedne velike zgrade.
Omotao sam oko njega toliku jaku mrežu,da se nije mogao izvući.
Policija je odmah došla, i odvela tog bezobraznika u zatvor.
Tako da se New York smirio od zlih ljudi.

Naši Snovi 114

Radan dan kao i svaki drugi. Ustajem, zena spava, uniforma popeglana, zivot kao da sam programiran. Oblacim se i krecem na autobusku stanicu. Do posla mi treba pola sata i za svih tih pola sata imao sam cudan osecaj, kao da svi gledaju u mene i kao da imaju oci na potiljku. Stizem u bazu Zandarmerije, uzimam opasac i krecem sa mojim kolegama u patroliranje. Posto smo mi, moze se reci neka vrsta specijalne jedinice, idemo samo na specijalne zadatke i tako stize jedan veoma delikatan poziv. Otmica kakvu niko nikada nije video do sada. Ja kao staresina smene, moram da rasporedim svoje ljude ali tada krece prava drama. Dolazim do svojih ljudi oni me ne vide i ne cuju, kao da sam duh. Pricao sam u prazno, osecaj kakav nikada do sada nisam doziveo, kao da ste vazduh. U jednom momentu moj najbolji drug, koji je ujedno u mom vodu krece sam u zgradu gde se nalaze otmicari. Panika me hvata, jer znam da ja odgovaram za njihove zivote, okrenuo sam se i viknuo:
"Marko gde si posao bez naredjenja?"
-Nije se osvrnuo, otrcao sam sto pre ispred njega i uzviknuo:
"Zandarme stani odmah, odbijas naredjenje?!"
-U jednom momentu stao je i ja sam se obradovao i pomislio da je sve doslo na svoje, samo u jednom trenutku vadi pistolj iz opasaca i puca meni u glavu. U tom momentu skacem iz kreveta sa grcem u nozi, toliko sam vrisnuo da sam probudio moje roditelje.

Naši Snovi 113

Resio ja da odigram tiket i ako nisam bio duze vreme u kladionici. Odem ja tamo, maloletan, po prvi put da me ne izbace. Prilazim ja da uzmem listu, uzimam je i sedam za sto. Gledam u onu listu i popunjeni dobitni rezultati, tj nemam izbor nego samo taj jedan. Gledam ja u ono i rek'o mozda sam neke srece i uplatim. Odem kuci i u neizvesnosti cekam da pocnu utakmice. Kako su pocinjale tako su dolazile, jedna po jedna dok nisam dosao do zadnje. Kada sam video da je dosao tiket od par hiljada eura protrljao sam dobro oci da me ne varaju mozda ali ne, ne varaju dobio sam. Odlazim tamo, prilazim salteru, dajem tiket svi oko mene, tapsu me po ramenu uz dobacivanje: "Bravo caree, to legendoooo, idemo kraljuu castis..."
I u jednom trenutku sam sve slabije cuo te glasove a pare kada sam krenuo da ih uzmem nestale su iz ruke, kada sam opet pogledao u ruku, shvatio sam da sam uhvatio telefon koji se stajao pored mog jastuka i u tom trenutku sam shvatio da sam sve to sanjao, ali se molim da mi dodje ipak ovaj pravi tiket.

Naši Snovi 112

Nalazim se u animiranoj zemlji, sve oko mene je kao u crtanom filmu. Ne znam sto se dogadja, gledam okolo i trazim neki znak. Shvatim da sam izgubljen. Cujem nesto u grmlju suska, isprva bilo me strah pogledati ali ipak sam odlucio pogledati sto je to, bio sam znatizeljan. Prilazim grmu da vidim sto se dogadja, odjednom cura istrci iz grma i pocne bjezati kroz sumu. Morao sam znati zasto bjezi pa sam potrcao za njom vikajuci: "Djevojko, djevojko", nije se osvrtala. Nisam je vise imao na vidiku i odlucio sam prestati trcati. Nastavljam hodati kroz animiranu zemlju i ugledam dvorac u daljini. Shvatio sam da je dvorac dalje no sto sam mislio ali odlucio sam poci do njega jer to je znak civilizacije a ja nisam znao gdje sam. Pocinjem hodati prema dvorcu i srecem jednog covjeka koji mi govori da ne idem tamo, izgledao je lud pa mu nisam povjerovao i nastavio sam hodati. Dolazim pred dvorac tek za tri dana. Shvacam da je ona djevojka sto sam je sreo u grmlju, da je ona kraljeva kci i nisam joj bio bas drag. Gledao sam po trgu i shvatio da je moja glava ucijenjena na tisucu maraka. Skrivam se u neku staju na koju sam naisao da me ljudi ne bi poceli naganjat, nazalost tu je bio konj od djevojcina zarucnika i on je bas ulazio. Kada je shvatio da sam to ja prijetio mi je smrcu i bacio me u tamnicu. Izlazim iz tamnice za nekoliko dana i vode me na gradski trg. Trebao sam se boriti sa zarucnikom, buducim kraljem. Dobio sam mac i duel je otpoceo. Bio je uspjesniji, ja sam bio neiskusan ali sam davao neki otpor. Nisam vise mogao izdrzati, oslabio sam, njegov mac je bio sve tezi za podnijeti. Mac mi je odletio iz ruke i ostao sam bez oruzja. Njegov mac mi se priblizavao i taman da me ubije, probode, budi me alarm i odlazim u skolu.

Naši Snovi 111

Ustajem, zovem mamu da vidim gde je i da mi spremi dorucak, ali se ne odaziva. Oblacim se i silazim u prizemlje da vidim da li ima nekog i kada sam sisao imao sam sta i da vidim, tj. nisam. Nema niceg, prazna kuca, nema stvari, nema nikog od moje porodice. Pokusavam da otvorim spoljna vrata, ne mogu, kao da su zaglavljena sa necim. Otvaram prozor i iskacem iz kuce, kako iskocim tako kao da se "teleportujem" u moju sobu. Pocinje da me hvata panika zasto ne mogu da izadjem iz kuce i zasto nikog nema. U jednom trenutku cujem zvukove iz sestrine sobe, krike neke, kao da neko urlice i peva u isto vreme. Ali ne mogu da otvorim ni ta vrata, odlucim da ih razvalim. Sutiram u njih i sutiram i samo iz sobe se zacuje ocev glas:
"Sta lupas majmune?"
-Ja sav srecan zato sto je on pitam:
"Tata jel si to ti, sta se desava?"
-On odgovara:
"Nisam ja tvoj otac to neka ti bude jasno, ti nemas nista sa nama vise, nisi dosao na vreme."
-Pitam ja njega sav u cudu sta li sam to propustio, a on meni:
"Preobrazaj!"
-I u tom trenutku se otvaraju vrata od sestrine sobe i mrkli mrak ne vidi se nista. U tom trenutku cujem mamin glas kako me zove, sav srecan budim se ona stoji pored mene i pita me sta se desava, zasto urlicem u 3 sata ujutru.

Naši Snovi 110

]Pakujem stvari i krecem u skolu. Do skole idem autobusom i sve je izgledalo monotono i isto, kao da ce i ovaj dan proci kao i svaki drugi. Kada sam stigao u skolu, usao sam u ucionicu, ali praznu, 5 minuta pred pocetak casa. Nikada do sada se nije desilo da ucionica bude prazna, a nisam obratio paznju da je i skola prazna, zato sto sam mislio da su svi na nekim casovima. Otisao do kancelarije profesora da vidim sta se desava a ono nikog nema, a dnevnici slobodni. Uzmem dnevnik i nadjem sebe. Izvadim hemijsku olovku iz dzepa i pocnem da pisem ocene u jednom trenutku pali se televizor, kao na nekim horor filmovima, a ono ja na njemu kako pisem ocene. Gledam u cudu sta se desava, pokusavam da ga ugasim u jednom trenutku se prebacuje kanal na profesore i ucenike koji kao da gledaju kroz televizor u mene i smeju mi se. U jednom trenutku se okrecem da stavim dnevnik na svoje mesto i direktor se stvara iza mene i udara mi samar.
Kada sam se probudio shvatio sam da je to sve bio samo obican san, ali ne mozete da verujete kakav je osecaj posle otici u skolu.

Naši Snovi 109

Jednog dana ja sam ustao, išao sam u WC da se umijem operem zube posle toga sam otišao da se obučem da izadjem napolje da vidim šta se radi otputovao sam pješke 10metara to je bilo kod fudbala tu sam došao nije nikog bilo. Ja Sam tu. Čudim se nema nikog u ovoliko sati.. Prošetao sam malo terenom kad naidje ja na 50e. Ja se cudim ko je ovo izgubio. Razmisljao sam dali da vratim pare ovome kome je ispalo ili da uzmem. Ja od zaborava razmišljanja ta sam turio u džep 50e. Hodao sam hodao nešto mi je bilo na umu. Trčkarao sam oko terena pa se vratio kući i u krevet. Tako sam mislio šta mogu uraditi sa 50e. Skontao sam mogu uzeti sebi odjeću,patike i slično. Ja ta otišao u Butik odjeće. Uzeo sebi pulover bundu i tako nije me koštalo nekih 25km. Onda sam otišao u prodavnicu da kupim patike i to sam uzeo to me je koštalo 75Km. I na to sam izgubio pare.. I gotovo je zavrsilo je sa 50e više ih nema sad ima pulover bunda i patike. I ja ustao i skontao sam da je San i to je završilo...

Naši Snovi 108

Dosao kuci iz skole otkljucavam vrata i vidim da nema nikog.Udem u svoju sobu raspremim se upalim racunar odem oprati ruke u wc i ode vidit u kuhinji sta ima za jesti.Udem u dnevni boravak kao ubicajno udem u kuhinju kad mi nesto prekri oci.Mislio sam da se brat sakrio i da se sali ali je neko provalio u kucu i cekao u kuhinji.U usta su mi stavili tabletu nakon koje sam zaspao. Nakon nekog vremena probudio sam se povezicom na ocima .Usta su mi bila zaljepljena nekom trakom.Cuo sam neke likove kako pricaju da ce me ubit i bacit u jezero.Lezao sam nepomocino jedno bar dva dana bez hrane i vode . Placem i cujem kako neko dolazi do mene i skida mi povezicu sa ociju.Bila su tri maskirana covjeka rekli su mi dizi se idemo. Usao sam u neki Crni Kombi bio je sav zamracit .Nakon neki petnest minuta vozdnje izasli smo ispod nekog mosta kraj jezera . Zavezali su mi noge i ruke i stavili me na kraj obale jezera .Jedan od otmicara je pricao na mobitel i reko ubite ga.Bio sam uvjeren da je ovo moj zadnji dan zivota.I upravo nakon toga cuo se pucanj i padam u jezero i od jednom zazvoni telefon i shvacam da je to bio jedan jako ruzan san.

Naši Snovi 107

Vreme je spavanja , lezem u krevet , pocinjem da se prevrcem po krevetu jer ne mogu da zaspim..
U trenutku kada mi se prispavalo cuo sam kakko se nesto sunja oko kuce, u pocetku sam se pravio kao da me to nije zanimalo i pravio sam se da necujem to...
Posle je taj zvuk bio sve glasniji i glasniji i sve vise se priblizavao mojoj sobi..
Otvorio sam oci i pogledao to su bili neki ljudi sa belim mantilima i velikim kapuljacama, kretali su se ka mom krevetu, nisam verovao sta se dogadja, skocio sam iz kreveta pogledao oko sebe gde bi bilo dobro da pobegnem , sve je bilo zatvoreno vrata , prozor, itd. nisam znao sta da radim , bacio sam se jednom cudovistu izmedju nogu i nekako stigao do vrata i pobegao iz sobe , oni su nastavili da jure zamnom ja sam se NIKADA sporije spustao niz stepenice i sve je bilo kao usporen snimak, oni su bili brzi a ja sve sporiji i sporiji. Kada su me konacno stigli i uhvatili, Trgao sam se u jednom trenutku i cuo kako Majka vice USTAJ KASNIS NA POSAO!! Ustao sam sav mokar iz kreveta i bio srecan sto je to samo bio san..

Naši Snovi 106

Ustao sam se.Kao i obicno posao sam u WC da operem zube i da se umijem.Kako sam bio veoma pospan jer je bilo oko 7 sati,kad trebam u skolu,a jos je bio i Petak...Dosao sam do lavaboa i pustio vodu.Umjesto normalne vode pocelo je teci nesto kao mulj,blato,nesto slicno tome.Ja sam se zgrozio i pomislio da to neki kvar u cijevi.Medjutim,ta smedja boja se ubrzo promjenila u crvenu boju..To je bila krv! Ja sam poceo povracati, i nasilnicki pokusavao da zatvorim cesmu,ali nije islo!Otrcao sam do dnevnog boravka,kad u njemu me zadesila scena koju nikada necu izbaciti iz glave! Sve je bilo umazano krvlju i poruseno sve! Ja sam se prepao jer sam mislio da su stradali moji roditelji! Cuo sam korake na drugom spratu..Bio je to neki maskirani covjek sa velikim nozem u ruci koji je bio poptuno krvav...Ja sam se sakrio ispod kreveta,ali sam udario u neki metal i on je zazvecao.Ubicao je to cuo i odmah je dosao do kreveta.Kada se sageo ugledao je mene!Izvukao me je,a ja sam se sav tresao.Uzeo me je i vucao do sobe mojih roditelja! Tamo su bile neke krvave spravice koje su stvarno ostavljale bez daha! Izgledale su strasno,a jos strasnije su zvucali.Uzeo me je i zavezao za stolicu i latio se za jednu spravicu i upalio je! Sam njen zvuk je bio dovoljan da unsiti covjeka.Uzeo je tu spravicu i okolo setao sa njom.Ja sam se sve vise i vise plasio.Mada,u tom trenutku sam samo htio da umrem normalno,jer,ne bih zelio da me ta spravica dohvati a ne nesto drugo.Sve je prilazio blize i blize.Ja sam ga molio da me pusti,ili da mi bar kaze gdje su mi roditelji a on je odgovarao: "Tvoji roditelji su tamo gdje ces i ti biti uskoro." Prisao mi je sa tom spravom na milimetar.Na moju veliku srecu,tada sam se trgao iz sna! Prvo sto je bilo otrcao sam do sobe mojih roditelja da vidim jesu li dobro.Onu su me kao bez duse gledali jer sam bio stvarno isprepadan! Sva sreca pa je ovo bio samo jedan ruzni san!

Naši Snovi 105

Lezim u svom toplom krevetu i gledam u plafon. Razmisljam o necemu sto ni meni nije bilo poznato, bilo mi je strasno kao da razmisljam o drugom svetu, nevidjljivom. U jednom trentku cujem neko lupanje u sestrinoj sobi, dignem se za trenutak i ono tad prestane. Taman se vratim u krevet ono opet, ja opet ustajem ono prestaje. U jednom momentu dok sam lezao same oci su mi se zatvorile, kao da nosim 100 kila na kapcima, nisam imao kontrolu, samo odjednom se otvaraju vrata od moje sobe, kad to moja sestra sa stolicom u rukama.
Upitam je:
" Sta ti je? "
-Ona me gleda nemo i nepomicno i ja ponovim to:
" Reci mi sta se desava?"
-Samo u jednom trenutku dize onu stolicu uzviknu "Ubicu teee" i u momentu kad je zamanula da me udari probudio sam se. Taj strah nikada necu zaboraviti u svom zivotu.

Naši Snovi 104

Dosla je nedelja. Nedelja kao i svaka druga, euforaija velika, spremanje pred prvenstvenu vaterpolo utakmicu. Toliko dugo sam se spremao za to da nisam o nicemu drugom razmisljao. Cuo sam se sa ekipom kako i sta treba da radimo i kada se nalazimo. Nakon izvesnog vremena stigli smo, bilo je dovoljno pogledati protivnicku ekipu da se odmah uplasimo, prakticno da nam se nogu odseku, ali kada smo usli u vodu drugacije bilo kao da sam dobio dodatnu snagu, plivao sam pa moze se reci kao riba, niko nije mogao da me prodje niko nije mogao ni da me uhvati. Trener nije imao potrebe da me menja, zato sto sam dobio neopisivu snagu, jedini sam ja bio taj u ekipi koji davao golove a u isto vreme i branio, kada se zavrsila utakmicu kao po obicaju pozdravili smo se sa protivnickom ekipom i sledila je neuobicajena dodela pehara, trener je tada mene proglasio za kapitena da ja podignem pehar, ali tada se desava ono sto nisam ni slutio, u trenutku kada sam trebao da dotaknem pehar probudio sam se u mom krevetu sav obliven znojem i zamisljam kako bi bilo da se to stvarno desilo.

Naši Snovi 103

Izasao sam iz kuce, subota je navecer, ne znaam ni sam gdje cu, lutam po gradu, vucem se. Palim cigaretu za cigaretom divljacki uvlaceci dim. Svi su me prijatelji napustili. Prolazio sam kraj nekog disko kluba, zasao u malu ulicicu kraj kluba.. Bili su dvojica, bilo je ocito da ona to nije zeljela, prisilili su je. Bespomocno je mahala rukama i zazivala pomoc. Jedino sam ih ja primjetio, iako je na desetke ljudi proslo svega 50ak metara od njih.. Odmah sam shvatio da joj je potrebna pomoc, svaki normalan covjek bi nesto ucinio, ali ja sam se cak i na svoje cudenje samo okrenuo i otisao. Sutradan sam na vijestima cuo o silovanju djevojke, solovatelji su pobjegli, gubi im se svaki trag zasad, iako ce ih na kraju vjerojatno nac, neizmjerno mi je zao sto sam kukavicki otisao doma i u miru zaspao, to me muci i o tome ne mogu prestat razmisljat.Naravno to je bio još jedan u nizu od mojih loših snova i zahvaljujući tom snu, sad znam kako bih se osjećao kad bih ignorirao takvu situaciju.Uvijek pomozite čovjeku u nevolji.

Naši Snovi 102

Bio sam siromah ali lopov,imao sam lopove prijatelje.Jednu vecer smo se iskupili i jedan je rekao da idemo provaliti u banku.Rekli smo da cemo razmisliti i da se nadjemo sutra u isto vrijeme na istom mjestu.Sljedeci dan kad smo se iskupili svi smo razmislili i pristali da opljackamo banku.Svi smo otisli kuci uzeli potrebnu opremu i sastali se kasno navecer ispred banke.Jedan je pokusao da provali vrata ali nije mogao,ali ja sam uzeo veliki kamen i razbio prozor,odjednom se zacuo alarm nabrzinu smo pokusali uzeti imalo novca ali policija je bila toliko brza da nam to nije uspjelo.Uhvatili su nas i osudili na pet godina zatvora.U zatvoru su izbijale svai kad tuce.Nije bilo ugodno,ali odjednom sam se stvorio u svojoj sobi,i tek onda sam shvatio da je to bio samo san.

Naši Snovi 101

Dosao kuci sa treninga sav shrvan i odma otisao leci spvat.Mama me je probudila i rekla da moram u skolu. Rekao sam da nisam spreman ici jer nisan napisao lektiru.Ipak odlucim otici.Na casu profesor je rekao ko nije uradio zakljucno jedan iz bosanskog jezika.Svi su bili uradili samo ja nisam. Na red sam dosao ja . Pitao me je da li si uradio lektiru. Rekao sam da nisam stigao.Profesor mi je rekao evo ti zakljucno jedan pa ces u augustu stici.Pitaj sam da li ima kakve sanse da donesem iduce sedmice . Profesor me je mrko pogledao i pokazao mi prstom na vrata i rekao da vise do kraja godine ne dolazim na cas bosanskog jezika. Nakon tih rjeci cjeli svijet mi se je srusio. Nisam znao dal da idem kuci il da negdje pobjegnem .Bojao sam se reci to svojim roditeljima ali odjednom sam se probudio na krevetu sav mokar i shvatio da je to samo bio san.

Naši Snovi 100

Ispred mene tisuće ljudi digli ruke u zrak i mašu.Sve je usporeno kao film u slow motionu.Spustio sam glavu prema dole da vidim šta li to ja zapravo držim.Da to je bila mikseta i ja sam upravo DJ u jednoj od najvećih diskoteka u gradu.Odjednom sve se vratilo u normalu i narod skače, pleše, pjeva, a za sve to sam samo ja zaslužan.Puštao sam redom pjesme i to mi je išlo za rukom, jer to i nije nešto teško, osim pratiti bass kod različitih pjesama i po potrebi smanjivati bass i visokotonce.Najednom dolaze ljudi do mene i daju mi pare da puštam pjesme po njihovoj želji.Prihvatao sam to, jer ipak pare su pare.Diskoteka je radila do 5 ujutru i sve do 5 ujutru je bilo puno i ljudi su se zabavljali.Zabava se otela kontroli, diskoteka je ostala bez pića, pa su morali kupovati piće od drugih diskoteka koji su manje prometa imali, a dovoljno zaliha pića.Zaradio sam preko 4 tisuće eura samo na naručivanjima pjesama i još plus koliko mi je diskoteka isplatila za gostovanje.Sjeo sam u V.I.P sobu i krenuo brojati pare.Izbrojao sam 4.532 eura od naručivanja i dobio sam pare od gazde za gostovanje.Kad sam počeo taj novac da brojim, probudio sam se sav uzbuđen u svojoj toploj postelji.Toliko mi je bilo krivo što sam to sanjao, što se to stvarno nije desilo.Moj jedini san je jedan dan postati pravi DJ, kao i moj otac!!!

Naši Snovi 99

Bilo je to suncano jutro,nedjelja je bila cini mi se.Hodam ja sa drugom po parku,i pricamo nesto kad odjednom pocne da lupa nesto veoma glasno.Zemlja ispod nas je propala,a moj drug je nestao u dubini te rupe.Ja sam se drzao za neku granu od drveta koje je bilo polozeno...Grana je odjednom pukla...Poceo sam da padam.Ali na "Pola" puta do "Dna" sam uspio da se uhvatim za jedan kamen..Umalo ruku nisam otkinuo kad sam se hvatao,jer sam isao velikom brzinom.Okrenem se ja,kad pored mene moj drug!Ja ga pitam sta je ovo,kaze on ne zna ni on...Pokusali smo da se popenjemo,ali bez veceg uspjeha.Za pola sata,uspjeli smo da se popnemo svega 30cm...Smisljali smo plan kako da se izvucemo iz te rupe,ali nismo se mogli sjetiti nicega.Pokusali smo nesto veoma,veoma opasno.Taj pokusaj je prosao neuspjesno...Tu smo drug i ja ostali jedno 3 sata(bar mi se toliko cini).Drug i ja smo se predali...Kad odjednom poceo je da puca kamen za koji sam se drzao...Ipak,on nije izdrzao...Kamen je pukao,i ja sam poletio prema dnu,ako je bilo dna te pukotine...Tu je za koji sekund dosao i moj drug...Poceli smo lutati po dnu te pukotine,kad je ispred nas izasao dzin...On je pokusao da nas ubije...Kad nas je uhvatio,i posao da nas pojede,ja sam se trgnuo iz sna,i shvatio da je to bio samo jedan ruzan,veoma ruzan san!

Naši Snovi 98

Bilo mi je dosadno. Nisam znao sta da radim. Odlucio sam proci citav svijet. I tako ja sjede u svoj privatni avion i polako krecem. Naravno spremio sam stvari. Uglavnom je to bila hrana, pribor za higijenu i odjeca. Povezao sam sa sobom i svoj auto. Prvo sam odlucio obici Europu, tacnije Pariz odnosno Francusku. Dodjem ja do Francuske i sletim na aerodrom u Parizu. Sjedem u auto, zakljucam svoj avion i pođem sebi traziti smjestaj pa da onda mogu u obilazak. Naisao sam na jedan hotel sa pet zvjezdica u centru Pariza. Uzeo sam tu sobu i otisao se odmoriti od puta. Kad sam se odmorio krenuo sam u obilazak grada. Prvo sam otisao do Ajfelovog tornja. Bio je prekrasan. Tu sam se malo slikao, razgledao i vidio ljudi se penju gore. Odlucih i ja da se popnem. Kad sam se popeo na vrh vidio sam cijeli Pariz ali kad sam pogledao prema dolje prepao sam se i odmah sisao. Otisao sam u jedan restoran na veceru da probam francusku hranu. Bilo je ukusno. Kad sam se najeo, otisao u hotel jos malo odspavati da mogu nastaviti sa svojim putovanjem. Ustao sam ujutro, odmoran i spakovao stvari. Sjeo sam u auto i otisao na aerodrom. Sjeo sam u svoj avion i krenuo prema Londonu. Naime, spremala se oluja. Ja sam mislio da cu stici prije oluje ali na pola puta, oluja je vec pocela. Pucali su gromovi, puhao je jak vjetar, kisa je padala. Odjednom je puknuo grom u lijevo krilo moga aviona. Izgubio sam kontrolu nad avionom i poceo padati. Samo sto nisam pao zazvnio je alarm. Probudio sam se, u svojoj sobi naravno. Opet je to bio jedan strasan san.

Naši Snovi 97

Bilo je ljeto. Ja i moji prijatelji nismo znali sta da radimo. Odlucili smo ici na kampovanje. Prvo smo morali pitati nase roditelje. Kad su nam oni dali dobustenje mi smo spremili sve stvari koje su nam bile potrebne i krenuli na jednu planinu. Bila je to manja planina. Kad smo dosli, razapeli smo satore i pripremili vrece za spavanje. Nasikli smo drveca da mozemo zapaliti vatru za noc. Nekako zapalismo vatru i  uzeli smo mesa i isprzili na vatri. Kad smo se najeli, ispricali smo dvije tri strasne price. Bilo smo umorni i krenuli spavati. Legli smo. Ja sam osjetio da se nesto mice u mom satoru.  Probudio sam se i vidio da je to zmija. Bila je to otrovna zmija. I ja od straha pocnem vikati "Upomoc!" ... Zmija vjerojatno preplasena skoci na mene, omota mi se oko vrata i taman kad je krenula da me ujede, zazvonio je mobitel. Ja sam se probudio u svojoj sobi. Shvatio sam da je to bio samo jedan strasan san.

Naši Snovi 96

Ljubav, to je nešto što se riječima opisati ne može.Sanjao sam curu koju poznajem i koja mi se jako sviđa da sam sa njom u vezi i da planiramo brak.Naravno sve je to dio još jednog sna, ali ipak ispričat ću vam ovaj san.Upoznali smo se kraj rijeke onako u zoru.Lijep ljetni miris drveća, priroda i ostalo.Prilazi ona pruža ruku.Zdravo ja sam Tatjana.Ja onako bez teksta trljam oči da vidim da li sanjam, kad ono stvarnost.Pružim i ja odmah ruku predstavim se, malo smo razgovarali i dogovorimo se da jedan dan izađemo van.I tako je i bilo.Izašli smo mi vani popili kafu i otišli malo šetati gradom.Sve je super bio, čak i vrijeme koje je tako dobro poslužilo.Sjeli smo u park i počeli se sve više zbližavati i odjednom neka gužva ovo ono i odemo mi.Vremenom smo se zaljubili jedno u drugo pa smo se dosta opustili.Drugi dan smo se krenuli naći i samo što sam izašao iz zgrade...Probudio sam se i moj san se raspao.

Naši Snovi 95

Godina 1503 doba gdje je vladao veliki vladar Sulejman.On je vladao Osmanskim Carstvom (Turska).Bio sam trgovac u Prijestoljnici (Carigrad - Istanbul).Pošto je većina starijih i iskusnijih ljudi bilo na tržnici, ja mlad neiskusan i naravno uvijek preveslan.Jedan dan dobio ja iz Italije kvalitetnu robu.Donjeli su mi stotinjak papuča.Prodajem ja i ništa skoro nisam prodao već pola dana.Već ja krenuo da pakujem se, jer vidim nema ništa od toga, čim sam krenuo dođe neki čovjek ispred štanda.Imao je smeđi plašt na sebi i kapuljaču na glavi.Namrgođen sa bradom izgledao je strašno.Upitao me koliko su ti papuče i ja mu onako sa drhtavim glasom odgovorim.Rekao je dobro, zahvali se na tome što sam bio kulturan.Nakon par minuta dođeše neka dvojica mladića i rekli su uzimamo sve papuče.Ja sav sretan drago mi što sam prodao sve papuče, sad ću imati novca dovoljno za čitav mjesec normalnog života.Odnesoše papuče i dadoše mi novac.Krenuo sam kući i brojim novac, kad opet vidim izdaleka tog čovjeka sa kapuljačom.Smaknu kapuljaču i nasmijehnu se.Kad sam pogledao malo bolje vidio sam dvojicu mladića kako stavljaju papuče na njegovu kočiju.Shvatio sam odmah da je on vladar i da su ta dva mladića njegove sluge.Krenuo sam prema njemu sa pognutom glavom da mu se zahvalim i taman što sam stigao i krenuo da mu poljubim plašt sve je oko mene nestalo.Probudio sam se u 21.st 2013 godina u svojoj sobi na svom vlastitom krevetu.Shvatio sam da je to nažalost bio jedan san koji će mi duboko ostati urezan u pamćenje.

Naši Snovi 94

Hodam ja gradom,tocnije na forumu.Setajuci tako zvoni mi mobitel.Uzimam mobitel iz dzepa vidim zove me nepoznati broj.Javljam se ja na mobitel i pitam tko je,kazu da zovu za posao,da su vidjeli oglas kako trazim posao,kako znam raditi s autom.Ja kazem da je istina to,da sam stavio oglas i da trazim posao.No oni se meni niti ne predstavljaju nego govore u vezi sastanka.Dogovorili smo mi sastanak.Sutra dan,ja se spremam,oblacim odjelo,kosulju i kravatu naravno i odlazim na sastanak te upoznajem sefa mehanicarskog lanca po cijelom svijetu.Bio je to sef West Coust Costums-a jednostavno nisam mogao vjerovati.Pricali smo oko posla,rekao mi je da zeli otvoriti radionu u hrvatskoj,da mu treba izvrstan mehanicar.Drage volje sam prihvatio taj posao.Putovali smo do Zagreba kako bih vidio radionu u kojoj cu raditi.Bilo je jednostavno pre dobro,velika hala,ogromna radionica,te jos veca galerija vec dobro nabrijanih auta.Obisli smo galeriju te vidjeli odlicne aute.Ulazimo u radionu a na dizalici vec meni poznat auto mazda 5.Kaze meni sef,jel vidis onu mazdu? Kazem ja da vidim.Kaze on meni e to je prvi auto na kojem ces raditi.Pitam ga ja kada tocno krecem s radom.Kaze on mene sutra vec,upoznaj ostale mehanicare i sutra kreces s radom.Rekao sam da cu s zadovoljstvom to napraviti.Upoznao sam sve decke to jest buduce kolege.Probudio sam se ujutro i krenuo na posao.Krenuo sam ja rastavljat motor i rastavio pola auta a ono vec pocela marenda.Rekao sam kolegama da cu ja ostati da necu marendat nego da cu nastaviti s poslom.Rekli su mi kako hocu.I tako rastavljam ja auto,kada odjednom cuje se popustanje dizalice.Dizalica je pala na mene,nisam se mogao micati,zapomagao sam,zvao sam kolege,nitko me nije cuo jer su isli na marendu!Kada odjednom probudim u svom krevetu i shvatim da je to sve bio san!

Naši Snovi 93

Ovih sam dana sva od sna. Sanjam. Čvrsto, iskreno, lucidno, blesavo, nerealno, zastrašujuće, prelepo…otvorenih očiju…uvek sanjam. I uvek se u realnost vraćam malo umorna… Sinoć sam sanjala jedan jako zanimljiv san.
Probudili su me sunčevi zraci. Otvorila sam prozor i duboko udahnula. Danas trebam da idem na klizalište. Divno! Obožavam zimu zbog klizanja. Iako je bio decembar, napolju nije bilo hladno. Ali ja sam se već navikla na hladnoću. Praćena povorkom svojih sestrića, koračala sam na čelu te male kolone.
Po dolasku smo iznajmili klizaljke i avantura je mogla da počne. Nisam mogla da uživam, stalno sam morala da gledam svoje male sestriće. Još mi je samo to falilo...
- Auuu! - pala sam na led.
- Pazi kuda ideš! - viknuo je neko.
Okrenula sam se. Bilo mi je malo mutno pred očima. Ugledala sam mladića, sa krupnim smeđim očima.
- Izvini - bilo je sve što sam uspjela da kažem. Nakon toga se više ništa nisam sjećala. Probudila sam se u svom krevetu, sa čvorugom na glavi. Oko mene su, postrojeni kao u vojsci, stajali moji.
- Srećo mamina, boli li te puno?
- Jadno kumče moje, ona ovo nije zaslužila.
- Zaboga, ostavite dijete na miru! Dobro je da je onaj momak bio tako pažljiv pa je nije pustio da se smrzava. Zaledila bi mi se tamo od hladnoće.
- Istina, jako pažljiv momak...
- Mora da je iz dobre kuće. Ne viđaju se često takva djeca...
- Čekajte! - viknula sam. - Recite mi šta se dogodilo, ne sjećam se.. ovaj ničega...
Sve su mi do detalja ispričali...
- Mnogo fin momak... doduše, malo smotan.
- Da znaš samo kako je lijepo vaspitan: ''Dobar dan, ja znam red i poštujem starije.''
Meni je više djelovao kao ulizica. Ali nisam htjela da prekidam porodično izlaganje.
- Izvinjavao se, sve kao ''Ja sam kriv, sve je to zbog mene.'' A ja mu lijepo kažem, ''Dijete moje, nemoj da se izvinjavaš toliko. Čime ti se bave roditelji?''
- Da znaš samo kako je lijepo odgovarao na pitanja - puna rečenica.
- Stanite! - nisam više mogla da izdržim. - Niste mi rekli kako se zove, a pritom zaboravljate da je on razlog zašto ležim u krevetu!
- Bože, stvarno smo zaboravili da pitamo dijete za ime - rekoše svi u glas.
Htjela sam da poludim.
- Ali nama je rekao da se zove Stefan - oglasiše se njeni sestrići.
Znači - gospodin Stefan iz dobre kuće, nasmijala sam se u sebi.
Dan uoči Nove godine atmosfera je bila fantastična. Svi su bili uzbuđeni, a pogotovo ja - neprestano sam mislila na one vatrene, smeđe oči.
- Jesi sigurna da si dobro? Nešto si mi odsutna... - bila je sumnjičava majka.
- Ja sam lijepo rekla da treba je da odvedemo da snimi glavu, led je opasan - nije odustajala tetka. - Baš sam neki dan čitala u novinama...
Nisam više mogla da ih slušam, izašla sam napolje. Udisala sam hladan vazduh i zamišljeno gledala u nebo.
- Djeco, hoće neko sa mnom po jelku? - upitao je ujak.
To nije loša ideja, pomislila sam. Možda mi šetnja odvuče pažlju od misli koje su me obuzimale.Bilo je baš zahladnilo. Iako je pijaca prilično udaljena, vrijeme nam je brzo prošlo jer ujak nije prestajao da priča. Nekako smo došli i do ljubavi. Tu je ujak bio vrlo znatiželjan.
- Pa, kaži ti svom uju, je l' ima neki dečkić?
- Ma jok, nemam ja vremena za to... - počela sam, a onda sam zanemila jer sam ugledala poznate smeđe oči. Stajao je tamo, bila sam sigurna da je to on.
- Ujko, ustvari ima jedan.. Ali molim te da ne kažeš nikome.
Možeš li po jelku?
I prije no što je išta stigao da mi odgovori, nestala sam. Mladost - ludost, pomislio je ujak.
- Zdravo, ja sam ona djevojka koju si oborio s nogu na klizanju..
Ups! Nije trebalo tako da zvuči. Kako samo mogu da odvalim tako nešto?! Svaka mi čast!, pomislila sam.
- Jao... Tako mi je žao, izvini, molim te... Pobjegao sam kao kukavica.. Trebalo je da sačekam da se probudiš... Pa, kako ti je glava?
- OK. Valjda..
- Mogu li da te častim toplom čokoladom. To je najmanje što mogu da učinim.
Otišli smo na toplu čokoladu i ispričali smo se kao da se poznajemo sto godina. Pretresli smo toliko tema da nisam ni primjetila kako je vrijeme brzo proletjelo.
- O bože, koliko je već sati...
- Slušaj, mogli bismo ovo da ponovimo..
- Naravno.
Razmjenili smo brojeve telefona.
Probudio me je alarm. Šteta što je to bio samo san, ali za jedno sam sigurna - ove godine definitivno idem na klizanje.

Naši Snovi 92

Djecak po imenu Ronald htio je toliko postati glumac, pa se jednoga dana zaputio prema Hollywoodu ne bi li pronasao svoju srecu.
Kada je stigao u Hollywood prvo sto mu je bilo na pameti jest da posjeti cuveni muzej, gdje je mnostvo glumaca od starijih generacija pa do danasnjih. Pri ulasku u muzej morao je platiti kartu koja je bila oko vrtoglavih 100 $ no njemu nije bilo tesko dati. Tokom razgledavanja muzeja doso je do jednog malo starijeg covjeka koji je naravno bio kip kao i svi ostali i stao i gledao u njega nekih 15-ak minuta. Rekao je u sebi ''To je to, to je on, to je taj'' veliki Jason Statham njegov najdrazi idol zbog kojeg i zapravo zeli postati glumac. Njegovi nevjerojatni akcijski filmovi danas svu mladež zaražuju pa tako i mladog radoznalog Ronalda. Nakon odlaska iz muzeja sreo je direktora muzeja starijeg covjeka koji se naravno i upoznao sa njegovim idolom Jasonom, a djecak ga nije prestajao pitati o njemu. Covjek je poznavao Jasona jako dobro, ajmo reci da su bili kao braca i znao je njegove probleme. Ronald je jednostavno progovorio svoj problem koji ga je jako mucio, a taj je bio da zeli postati kao Jason. Na pocetku Covjek nije mogao povjerovati u to da Ronald moze postati poput Jasona, ali mu je pruzio priliku u obliznjem teatru gdje je naravno Ronald dobio tu priliku i cast. Na audiciju je stigao i Jason Statham koji je to samo pomno pratio. Ronald je dobio zadatak od ziria da se rasplace na silu sto je Ronald obje rucke prihvatio. Krenuo je plakati,a ziri nije mogao povjerovati u to, Ronald je plakao kao kisna godina dok ziri nije progovorio i rekao imamo novog talenta primit cemo ga na akademiju zasluzio je to. I tako je Ronald postao Hollywoodski glumac, sve dok se nije jedno jutro probudio.

Naši Snovi 91

Jedno jutro ustajem iz kreveta, sidjem na donji sprat i vidim mama i tata gledaju zabrinuto TV. Pitam ih sta se desava, prvo su sutali i onda mi rekli da je poceo rat. Umjesto da me bude strah naprotiv mene to obraduje jer cu ici u rat. Naime rat je izbio u Kini napadom Amerike na njihov glavni grad, zatim su se povukle sve velike sile svijeta i stale na jednu stranu. Sjedio sam tako u kuci citav dan gledao TV i cekao noce vijesti. Odjednom se cula jaka buka kao da 50 mlažnjaka proljeće nebom, istrčao sam vani pogledo na nebo i vidio sam jako puno malih i velikih aviona kako visoko lete u jednom pravcu. Nakon par sati u dvoriste ulazi džip iz kojeg izlazi jedan oficir koji je dosao po mene kako bi isao u borbu, uzimali si iz citavog grada ljude za vojsku. Bio sam par dana na obuci i onda je doslo vrijemea pravi rat. Ja sa jos jednom grupom od 20 vojnika smo prebaceni u Tursku jer je i ona bila pod napadima amerikanaca. Cim smo dosli u grad pocela je jaka pucnjava granate su padale na sve strane. Ja sam se potpuno izgubio u svemu tome nisam znao gdje sam, gledao sam okolo i vidio da vojinici samo padaju pogođeni, u tom trenutku pada granata u blizini mene te padam u nesvijest. Nakon par minuta se budim pogledam oko sebe i vidim da sam u svojoj sobi kod kuce. „Huh! sreca bio je samo glup san“.

Naši Snovi 90

Moraš mu reći. Već godinu dana ćutiš i kriješ da ga voliš, vrijeme je da na tu priču staviš tačku. Ili zarez, bilo šta, samo da se pomjeriš sa mjesta gdje si sada! Zaslužuješ to! - bile su riječi moje najbolje drugarice koje su mi odjekivale cijelog poponeva u glavi.
Ali šta ako on i dalje misli da sam dijete? Ipak, tada nisam znala da je sve već bilo gotovo...
Znam ga već dugo, još od vremena kad smo bili djeca i kada nam je najveća briga bila da li će naši junaci iz crtaća uspjeti da pobjede grozne neprijatelje. Ali to je sada davno prošlo vrijeme i mnoge stvari su drugačije. Nekada sam bila sigurna da je jednostavno nemoguće da se zaljubim u njega, ali život ne pita za mišljenje. On više nije bio samo poznanik, drug iz djetinjstva, nego nešto više. I posle godinu dana osjećanja prema njemu nisu nestala, samo su se još više produbila. Željela sam da mu sve priznam, ali uvijek bi se umješao neki unutrašnji glas koji bi me spriječio u tome. A pitanja koja su mi se motala po glavi ostajala su bez odgovora. Da li on mene smatra bebom, razmaženom kliknom? Jesu li četiri godine razlike između nas za njega previše? Bila sam sigurna da njega zanimaju starije djevojke.
Lako je drugima da ti govore šta da uradiš kada ne znaju kako se osjećaš, o čemu brineš, koliko ti neko znači. Ali sada sam i sama shvatila šta treba da učinim, trebalo je samo smisliti kako i kada...
Posle mnogo ubjeđivanja i gomile savjeta od drugarica, odlučila sam da to i uradim.
- Da, reći ću mu! - uzviknula sam sa nekim osjećajem olakšanja.
Drugarice su se ponudile da idu sa mnom, da budu u blizini ako mi zatrebaju, ali ja sam ih odbila. Od druga sam saznala da je moja simpatija trenutno u nekoj radionici i da popravlja automobil, pa sam se, priznajem sa tremom, uputila ka njemu. Ali bila sam odlučna u svojoj namjeri, zaslužila sam barem da znam na čemu sam sa njim! Ipak, koraci su mi bili teški, kao da su mi stopala okovana, ubrzano sam disala, a ruke su mi se tresle. Stigla sam do radionice. Imala sam odjećaj kao da sam hodala danima, jeza mi je ispunila svaki dio tijela, ali nisam htjela da odustanem jer sam čvrsto odlučila da ovu epizodu izvedem do kraja.
Čim sam ušla u radionicu, vidjela sam ga. Htjela sam da ga pozdravim, ali osmijeh mi se u trenutku zaledio i osjetila sam da mi nestaje tlo pod nogama. Odnekud se pojavila neka djevojka, zagrlila ga i poljubila. Poželjela sam da istrčim u suzama i pobjegnem što dalje odatle, ali nisam to uradila. Ljubazno sam mu se javila i počeli smo da pričamo. Nisam znala o čemu zapravo razgovaramo, samo sam odsutno odgovarala osmjehujući se bolnim osmjehom. A onda se on okrenuo ka onoj djevojci i rekao mi:
- Da te upoznam, ovo je moja djevojka Marija.
- Andrea, drago mi je - izgovorila sam najveću laž koja mi je tako teško pala, osjećala sam se kao da ću svakog trenutka ispustiti bujicu suza.
- Marija - rekla je poljubivši me u obraz.
Kroz glavu mi je prošlo: da li da joj se osmjehnem, ili da joj iščupam kosu s glave?! Ne znam kako sam to izdržala. Glumila sam kako su mi slatki zajedno i opušteno pitala koliko dugo su zajedno.
- Pa, oko nedelju dana - odgovorio mi je.
- Lijepo, lijepo - opet sam slagala kroz osmjeh. U očima mi se vidjela tuga, usne su se smijale kao po komandi, a u sebi sam ''pucala''. Bol koji sam tada osjećala ne može se uporediti ni sa čim. A onda, baš kada treba, zazvonio mi je mobilni. Spas - Jovana i Tijana su željele da čuju šta se desilo.
- Ej, ovaj, izvini, zvoni mi telefon, sad ću doći - nekako sam izgovorila odlazeći na drugi kraj radionice.
- Halo?
- Eeee, pričaj, šta je bilo? Jesi mu rekla? - upitala je Jovana.
- Nisam, Jole - odgovorila sam.
- Zašto, pa bila si odlučna da mu sve kažeš - rekla je pomalo razočarano, dok se u pozadini čuo Tijanin glas:
- Jao, pa zašto nije?
- A čekate me? Evo odmah krećem, kod klupa, važi - pokušala sam da se izvučem.
- Dea, kakve klupe? Šta je bilo? - upitala je zabrinuto Jovana, ali pošto sam ćutala, shvatila je - OK, vidimo se za petnaest minuta pa ćeš mi sve ispričati, ništa te ne razumijem.
- Vidimo se - uzviknula sam i prekinula vezi. - Moram da idem, čekaju me drugarice, drago mi je što smo se vidjeli - rekla sam mu.
- Važi, vidimo se - odgovorio je on.
- Drago mi je što smo se upoznale - rekla je Marija.
- Da, ćao, dobacila sam izlazeći.
Pokušavala sam da zadržim suze govoreći sebi da imam snage za to, ali nisam mogla. Uzdignute glave sam pušala suze da miluju moje obraze i padaju na majicu. Bila sam tako usamljena, kao da niko na ovom svijetu nije brinuo za mene.
Kada sam u daljini ugledala Jovanu i Tijanu, bilo mi je lakše. Obrisala sam suze i prišla im. Odmah im je bilo jasno da nešto nije u redu.
- Šta je bilo, pričaaaaaj? - viknule su uglas.
- On.. on.. ima.. de..devojku...
Nisam mogla više ništa da kažem. Napale su me gomilom pitanja, na koja im nisam dala odgovor jer nisam imala snage. Kada sam se napokon smirila, obrisala sam suze i počela da govorim. O njemu, o njoj, o svemu. Željela sam da se povučem u svoju sobu i isplačem pa sam pozdravila drugarice i krenula kući. Ispratile su me riječima da on ne zaslužuje moje suze.
Kada sam stigla kući, otrčala sam u svoju sobu i bacila se na krevet. I sve što je moglo da se čuje bili su moji jecaji. Ni sama ne znam kako sam uspjela da zaspim.
A onda sam čula mamin glas kako me budi.
- Dea, hajde budi se, znaš li koliko je sati? Polako sam otvorila oči i ugledala njen mio lik.
- Hajde, vrijeme za ustajanje je davno prošlo.
- Evo me, sad ću - odgovorila sam.
- I šta si to sanjala, cijelu noć si jecala - rekla je.
Sanjala? Sve je to bio samo san?! Jupi!! Nasmješila sam se i odahnula. Osjetila sam veliko olakšanje.
- Ne znam, ne sjećam se - odgovorila sam sa osmjehom na licu.
Ali san je izgledao tako stvarno. Pitala sam se odakle mi ta Marija i cijeli taj scenario koji mi je pokvario noć. Razmišljala sam da li je to znak da ne treba tako nešto da uradim, da ne treba da mu priznam svoja osjećanja. U svakom slučaju, u snu je bila stavljena tačka na tu priču.

Naši Snovi 89

Ljubav, to je nešto što se riječima opisati ne može.Sanjao sam curu koju poznajem i koja mi se jako sviđa da sam sa njom u vezi i da planiramo brak.Naravno sve je to dio još jednog sna, ali ipak ispričat ću vam ovaj san.Upoznali smo se kraj rijeke onako u zoru.Lijep ljetni miris drveća, priroda i ostalo.Prilazi ona pruža ruku.Zdravo ja sam Tatjana.Ja onako bez teksta trljam oči da vidim da li sanjam, kad ono stvarnost.Pružim i ja odmah ruku predstavim se, malo smo razgovarali i dogovorimo se da jedan dan izađemo van.I tako je i bilo.Izašli smo mi vani popili kafu i otišli malo šetati gradom.Sve je super bio, čak i vrijeme koje je tako dobro poslužilo.Sjeli smo u park i počeli se sve više zbližavati i odjednom neka gužva ovo ono i odemo mi.Vremenom smo se zaljubili jedno u drugo pa smo se dosta opustili.Drugi dan smo se krenuli naći i samo što sam izašao iz zgrade...Probudio sam se i moj san se raspao.

Naši Snovi 88

Bila je subota. Došlo je vrijeme za trening. Spremim se ja ze trening, sjedem u svoj Audi Q7 i odem do dvorane. Tamo su me čekali moji suigrači Daniel Narcise, Michel Hansen, Ivano Balić i ostali. Ono normala, pozdravio se sa njima i tako mi uđemo u svlačionicu. Tamo su nas čekale nove patike, majice, trenerke i ostalo od novog sponzora[/COLOR][/B][COLOR=#ff0066]. [B]Bilo nam je drago. Spremili smo se za trening i krenuli se zagrijavati. Bio je to zadnji trening prije finala Lige prvaka. Završio je trening, trener ulazi u svlačionicu i govori nam taktiku, diže nam moral i te stvari. Bilo smo jako nabrijani da pobjedimo. Došao sam u svoju vilu. Popio sam čašu magnezija da dođem malo sebi i otišao u džakuzi da se opustim. Da opustim mišiće i to. [/B][B]Bilo mi je dosta džakuzija. Popio sam čašu mlijeka, oprao zube i otišao spavati da budem odmoran za utakmicu. Samo sam mislio na utakmicu, jedva sam zaspao. Spavam ti ja kad odjednom zazvoni mobitel, alarm. Probudim se, ali više nisam u svojoj vili nego u običnoj sobi. Shvatio sam da je to sve bio jedan lijepi san.

Naši Snovi 87

Jednog jutra ja mislim bio je utorak i ja ustam i krenem da nadem posao..Uzimam razne oglase,pregledavam novine i nadem posao pomoćnog menagera..Piše: " Zapošljava se jedan pomoćni Trener u klubu AC Milan "..Ja trljam oči gledam je ovo san, derem se po kuci i odem spavati..Operm zube,prikrstim se,upalim muziku i zavuljam s u dek..
" SAN "
Ustajem i zove me otac " Sine spremi se našao sam ti posao obuci sto starije "I ja sam se nadao da ću dobit dobar posao i sve a tamo bauštelac..I prolaze dani i prolaze da nadem drugi posao i nigdje..I tako sam ja bio primoran da radim u jednoj firmi koja se bavi građevinom, bauštela, mješalica majka.I prvi dan odem ja na posao, ništa lagano, 12 sati (od 6 do 6) guram kolica, nosam kofu, lopata u rukama, znoj ne staje, a glad me ubija.I nakon mukotrpnog rada, vratim se kući, em što jedem odmah za računar, ma gle, ko me to čeka? Moj FM, ide "load game", opa čeka me lagan test kod Udinesea, ajmo skovat taktiku, ajmo pobijedit.No, prije toga se zaputim na cro-manager forum, u nadi da me čekaju novosti, i tamo naletim na tonu postova koji su napisani dok sam ja crnčio. Idem redom, odgovaram na te postove, tražim pomoć vezanu za taktiku, čujem se na msn-u sa Jasminom (raja sa cro managera), Marinom i ostalom škvadrom.Svi igraju i školuju se, pa dobro i ja se školujem (ali moja škola, krova nema ).I tako igraj cijelu noć, jutro je, gasim tiho komp (naravno prije snimanja karijere) i krećem na posao, gle čuda 5 je sati. U 6 sam na poslu i ista priča se ponavlja.Prolaze sati, dani i mjeseci a ja zarobljen u bauštelca, kojeg ruku na srce, nikad nisam sanjao, eh Edmire, nema više pustih snova, i onu su te napustili.Ništa kožna fotelja, odijelo, cipele, roleks, auto.Sad se svodi na rukavice, prljavu odjeću, kolica, čizme..Eh što nisam učio kad je trebalo moj Bože!Ah onda, sasvim neočekivanom nesluteći, prijavim se za jedan tzv. turnir kojeg organizuje klub AC Milan, navodno, oni će skupit sve igrače ove igrice, i pobjednik će na kraju dobiti priliku da sjedne na klubu slavnog Milana.Ispričam ja to drugarima na poslu, kad ismijavnaje, a komentari su bili tipa:
"Da nećeš sjest na klupu Milana, hahaha?"
"Daj ba čovječe ne možeš ti ni kopačke čistit igračima Milana"
"Haj se ti sinko smiri, popi čašu vode, i nastavi da kopaš"
I tako su mene čitavo vrijeme izazivali na poslu i nisam se mogao izdrzati i dao sam otak..
Ustanem se,operem zube,palim kompjuter i provodim dane uz njega i prijatelje

Naši Snovi 86

Ustajem ujutro umivam se, perem zube, pravim friz. Uzimam torbu za Nogomet, stavljam kopačke, štucne. Izlazim u grad. Predamnom je veliki spektakl, utakmica mojih snova!
Igramo ja i moj tim, utakmica počinje za 15 minuta, ugroženi smo, nestrpljivi uskoro počinje SAN!
Izlazimo na stadion, himne slušamo, pozdravljamo se sa protivncicima, igra počinje!
Sudija pišti za početak utakmice! Opet smo ugroženi, gubimo! Ako ovo pobjedimo naš SAN će se ostvariti, idemo na Svjetsko Prvenstvo!
Naš majstor postiže gol, sretni smo, veselimo se! Vrijeme teče.
Poluvrijeme vraćamo se u svlačionicu, odrađujemo taktiku, vraćamo se na teren!
Srce nam je tu, označio se početak utakmice!
Krećemo! Blizu smo gola, ukazala se prilika da ostvarimo SAN! Ali nažalost mašio je!
Preostalo je još 5 minuta!Napadamo! Bližimo se ka golu! Imamo opet priliku da ostvarimo SAN, svi žmirimo, čuli smo huk sa tribina!
Vidjeli smo loptu u GOLU! Veselimo se, sretni smo! Idemo na Svjestko Prvenstvo! Čitavu noć se slavi! SAN se završava, gotovo je!

Naši Snovi 85

Srijeda najtezi dan u skoli, sjedmo mi na satu kirurgije, doktor polako ispituje redom a mene stisao stra, nisam dobro naucio i necu da odgovaram. Kad se zacu buka u hodniku, vriska i galama. Brzo doktor izadje iz razreda i mi za njim. Kad ono u hodniku stoje neki ljudi u crnom naoruzani do zuba. A ispred njih nekolimo mrtvih đaka. Brzo smo se vratili nazad u razred skoro uplakani od straha. Ulazni jedan od onih ljudi u razred i kaze nam da ne pokusavamo nista inace cemo zavrsiti kao i oni đaci koji su ubijeni. Svi smo se kupili u jedan cosak razreda. Ubrzo su se pojavili policija, hitna, vatogasci, vojska i svi su okruzili skolu. Rekli su preko razglasa da su teroristi u skoli i da traze velike pare a za uzvrat nece dici skolu u zrak. Eh tad sam znao da smo u jako velikim problemima. Policija je pokusala stupiti u kontakt s njima da sto vise oduze pregovore ne bi li smislili neko riješenje. No vrijeme je prolazilo i prolazilo a riješenja nije bilo. Teroristi su se razljutili i rekli da je bomba aktivirana. Nakon toga policija je odlucila upasti u skolu, culi su se pucnjevi u skoli na sve strane, najednom jedna jaka eksplozija zbog koje se strasno trznem, pogledam oko sebe i shvatim da sam kod kue u krevetu i da je to sve bio samo san.

Naši Snovi 84

Grmi, sijeva, padne kiša, onda grad... opet grmi.. Volim zvuk potumle grmljavine i padanja kiše. Znate li kako se lijepo spava po takvom vremenu? Sjedim na fotelji, držim knjigu u rukama i ispijam topli čaj. Bacam pogled kroz prozor, dok mi nova Rijanina pjesma odvlači pažnju. Misli mi odlutaju. Počinjem da sanjam.Danas nisam sanjala o klasičnoj ljubavi. Ne. Danas sam sanjala o prijateljstvu, onom najjačem, koja nas prati kroz život i bez koje biste bili izgubljeni. Da li ovaj san ima srećan kraj? Ne znam. Možda je baš to što sam ja sanjala već sreća samo po sebi. Zapitajte se, koliko od vas ima pravih prijatelja? Za koliko njih ste sigurni da bi vam se javili i u tri ujutru? I dan - danas prva osoba na koju tada pomislim je moj Nikola.Nikola je jedna od onih ludih, pogubljenih, a u isto vrijeme smirenih i pažljivih osoba. Poznajem ga od svoje treće godine. Kockice su se sklopile tako da smo prvo išli zajedno u vrtić, a onda upali i u isti razred u osnovnoj školi. Jedanaest godina smo bili nerazdvojni. Imali smo mi neki svoje društvo, ali ipak, svakog jutra u osam sati nalazili smo se nas dvoje da idemo u školu. Tada bih mu pričala sve što mi se dešava, a on meni o njegovim igricama. Imali smo mi i svađa, naravno. Ali su se sve svodile na isto, kad-tad bismo se pomirili i vratili na staro. Ipak, kako je vrijeme proticalo, počeli smo da se udaljavamo. Nekoliko stvari se isprečilo između nas. On je bio dosta bogat, i našao je društvo gdje su svi bili iz jakih, bogatih porodica, poznatih takoreći. Ja sam više pripadala onim sanjarima, piscima. Da ne lažem, bilo je i u mom društvu imućnih, ali se nisu time isticali. Dok bismo mi išli na gradski trg, stadion, utakmice, Nikolini drugovi su već u trinaestoj godini izlazili po najskupljim i najelitnijim kafićima. U početku je između nas sve bilo u sredu, ali s vremenom je on počeo da se mijenja, a meni je to smetalo.  Boljelo me je da gledam kako ga to društvo sve više odvlači i kako nesvjesto postaje dio njih. To su bili ljudi koje smo toliko ogovarali, koju su nam se gadili. Te lješture od ljudi, samo duhovi bez emocija. Ja sam, u međuvremenu, pisala. Kao i uvijek, spas sam pronalazila u knjigama i muzici, a najviše u pisanju. Ta mala, plava svesta je znala više mojih problema nego iko. Svaki put sam se njoj povjeravala. Kada mi je sve prekipilo, išla sam na sve ili ništa. Prvi put u životu sam ja od Nikola tražila da ozbiljno popričamo. Rekla sam mu kako se promjenio, kako je postao isti kao ljudi koje ne volim i kako je ovakav naš odnos pogrešan. Samo je stajao i gledao me. Zatim je rekao da  ga nije briga. Da mu nikad nije stalo do mene. Nisam bila najbolje. Disala sam, živjela, ali kao da nisam bila tu. Nekoliko dana posle, Nikola se slučajno našao u mom družtvu. Svi su željeli da nas pomire i natjerali su me da mu priđem i pitam ga da popričamo. Uhvatilo me nešto tad, sjetila sam se svega, svih godina i uspomena. Ali on, očigledno nije. Samo je rekao: ''Ne mogu sad da pričam, nešto me mrzi''. Sve je odjednom stalo. I vrijeme, i ljudi i osjećanja. Okrenula sam se i otišla. Nekim čudom sam stigla do kuće. Osjećala sam se slomljenom, uništenom, kao da sam najništavnija osoba na svijetu. Po starom običaju, uzela sam svesku i počela da pišem. Kao da je neki otrov izlazio iz mene sa svakom novom rečenicom, plakala sam i vrištala u sebi. Kada sam završila, kada sam stavila poslednju tačku, nekako sam znala šta moram da uradim. Ono najteže, ali neizbježno. Da stavim tačku i na prethodnih jedanaest godina. Na Nikolu. Na sve ono što osjećam prema njemu. Počela sam da cijepam svesku, list po list. Sve večeri provedene u pisanju sada su nestajale pred mojim očima. Plakala sam, osjećala sam se izgubljeno , ali morala sam da je eliminišem, jer je ona bila podsjednik na ono što me je uništilo. Kada sam završila, sklopila sam oči. U sledećoj sekundi sam se nalazila u fotelji. Topli čaj se ohladio, a vrijeme se još uvijek nije smirilo. Uzela sam mobilni, i nazvala Nikolu. Rekla sam mu da mi nedostaje. On se začudio, zašto ga iz čista mira zovem, a ja sam mu objasnila šta sam sanjala. ''To se nikada neće desiti, nas ništa neće razdvojiti'', rekao mi je.

Naši Snovi 83

Moji snovi pocinju onda kad ih ostvarim, al ne na ilegalan nacin, nego legalan. Od malena moj san je bio da budem policajac, da iskusam njihova dobra djela, da pomognem drugima, al naravno ima i onih loših policajaca, koje ne voli nitko pa tako ni ja! Zelim postat policajac, kao mali igrao sam se sa auticima, i uvjek sam zamisljao kako se ja vozim u malom policijskom vozilu i hvatam kriminalce. Roditelji su mi govorili da to nije pametno, da uvjek mozes nastradat. Uvjek neka budala moze ranit pa cak i nedo Bog ubit te. Sad kad sam ipak malo stariji, i kad sam malo poceo razmisljat svojom glavom, shvatio sam da zapravo to jako zelim. Pozatvarat sve pokvarenjake koji misle da su face zbog toga sto rade. Ali ne, nasuprot, oni su samo niskoristi! Moji snovi se mozda i ostvare, al i dalje moram skolu rijesavat, moram pomoc roditeljima jer su i oni meni sve te godine. Ali iskreno se nadam da cu i ja jednog dana se vozit u policijskom autu i da cu hvata lose decke. Moj drugi san, je da polozim napokon taj vozacki ispit, kako bi mogao ostvariti glavni san. To mi sve teze ide, jer tu je jos i zadnja godina skolovanja, i završni rad. Uglavnom moram to sve stisnuti da položim taj vozacki ispit kako bi mogao na autom na fakultet pa ga i zavrsit, a onda nadam se ako sve bude uredu, postat profesionalni policajac. Nekad razmisljam o Specijalnim policijskim postrojbama, a nekad o obicnim patrolnim ali sve u svemu, moje razmisljanje me uvjek vodi onome pozitivnome, a to je da i jedan i drugi policajac rade dobre i korisne stvari! A i nakon svega, to me je povelo jos od djeda, on je bio policajac i svi su ga volili, al samo zato sto je bio jedan od boljih! U zivotu moramo raditi dobre stvari kako bi nam se dobro vratilo!

Naši Snovi 82

Zvoni netko na vrata,ja na vrata kada to moj susjed Manuel dosao do mene,da se danas idemo naci lokaciju za kucicu na drvetu.Ja sam se slozio s tim,spremio se,te smo se uputili u sumu,setajuci sumom pricali smo kako bi mogli i gdje nabaviti materijal za nju.Ja sam rekao da bih mogao pitati tatu za palete,pa cemo od paleta napraviti kucicu,Manuel se slozio s time te smo nastavili potragu.Nasli smo jedno odlicno mjesto,kada se dodje do drva,veliki je prostor ispod,kao da udjete u neku halu,znali smo da je to idealan prostor i drvo za nasu kucicu.Vecer je dosla,tata mi dolazi s posla.Pitao sam ga da mi donese palete da bi radili kucicu,rekao je da nema problema.Sutra dan nam je donio palete.U ponedjeljak sam dosao kuci,presvukao se i otisao u sumu sa potrebnim materijalom za kucicu.Radili smo tu kucicu 2.3 mjeseca.Bila je odlicna,imali smo toranj i kucicu,bilo je savrseno.Nismo bili u kucici jedno tjedan dana,kada smo otisli u kucicu bilo je to razocaranje,sok, nismo mogli vjerovati.Neko nam je srusio nasu kucicu koju smo gradili marljivo i vrijedno.Nas trud je pao u vodu.Nismo je zeljeli raditi ispocetka,jer su vec znali lokaciju kucice,jednostavno smo odustali od gradnje.Na kraju sam se probudio sav znojan shvativsi da je sve bio san!

Naši Snovi 81

Nakon završenih 8 godina školovanja , odlučio sam brže-bolje riješiti škole i svega ostalog. Pa od svih mogućih izbora, ja upiso stolara i bravara. Upiso sam da bi nakon tri godine bio slobodan ko pričica. Mislio sam drugi moji prijatelji idu po 4 godine, još upišu neku dosadni fax, svoj život ostave u školi, ma necu ti ja to nemogu ja tako!. I tri godine, vjerovali ili ne, prodoše brže nego sam to i sanjao. Diplomu dobijam i pise dam sam prosao s 3,a znajući da mi ista ništa ne znači, možda samo glupost za daljni bijedni život.Prođoše i tri godine, ja se ne zaposli, starci više ne žele da sjedim u kući i provodim na SAMP i ostalim glupotima i sve mi guraju na vrat, na nos, počinje me hvatati nervoza, svađa sa starom je učestala, pare su se spustile na minimum. Dok su drugi (moji školski drugari) uspješno završili tehničke škole, i dobili posao u uglednim firmama u mom mjestu. Ja i dalje sjedim u kući, bez ičega, ono što je ostalo jesu moji snovi, a što mi oni sada vrijede..Pa dobro, vrijeme je sine da ti nađeš taj neki dobar posao, bile su to riječi koje je moj otac svako jutro govorio nadi posao nadi ovo nadi ono..Tu i tamo, pokušao sam neki novac zaradit preko sportskih kladionica, igrao sam, tipovao, nadao se nekom novčiću, i kada bih dobio, uplatio bih internet. A onda bih 24 sata na dan sjedio za računarom, posjećivao neki sajt na kojem se omladina okuplja, bili su zaljubljeni u to tj. fudbal menadžer, glupavu igricu koju sam eto i ja ponekad igrao. Možeš, mislit, tačkice trče za loptom, a ja sav sretan sebe zamišljao Capellom, no ipak me taj igra na trenutke činila sretnim, bar dok nisam našao ono meni najgore posao.

Naši Snovi 80

Petak jutro ja ustajem , perem zube,češljam se i uzimam torbu i krećem za školu..Vraćam se iz škole,zovni mi moj mobilni telefon i javljam se..Zvao me je prijatelj rekao mi je da su otvorene prijave za Glazbenu školu i ja se okupam,presvučem i odem da se prijavim riješim i to..Dođem kući i počinjem sanjati o nastupu..
SAN kreće..
Preda mnom je velika bina,a na njoj je postavljeni instrumenti za veliki koncerti..Gase se svijetla u dvorani i ostaje samo jedno upaljeno.. Ono koje osvetljava mjesto na kojemu ću se ja za nekoliko trenutaka naći..Čuje se aplauzi,a članovi moga orkestra izlaze za mnom i moj dirigent..Dok hodam do mjesta namenjenog mojem orkestru, publika ne štedi dlanove.Flauta u mojim rukama presijava se pod svetlošcu jakog reflektora.Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj dvorani kolarceve zadužbine...Ostaje i ostavlja me..Ostavlja me muzici, orkestru i publici, onda poklanjam se i započinjem prve taktove mocartovog Koncerta za flautu, harfu i orkestar..Muzika i ja polako postajemo jedno.Živimo zajedno taj trenutak koji djeluje svečano...Ostaje zapisana negdje duboko u meni...Ali onda se dešava nešto neočekivano...Potpuno me obuzima takav čudesan osječaj,melodija i ja više nisam ja..Više se ne osecam kao stvarno bice...
Živim svoju bajku iz djetinstva,a dugi trzajevi više ne postoje..Orkestar je sve tiši,ostajemo tu samo moja muzika i ja, a ona se razliva po celoj dvorani...Dolazim do kraja kompozicije.Ne želim da završim, ali ipak to činimOtvaram oči i.. Postajem svijesna stvarnosti...Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slucajno zatekli...

Naši Snovi 79

Isao sam iz skole,i vidim kako moj prijatelj sjeda na KTMa i odlazi kuci.Moj prijatelj je bio upola manji,te da se popne na motor,trebala mu je stolica.Ja sam to cudno posmatrao te sam se cudio,cekaj ako mu za popet se na motor potrebna stolica,kako onda stane nogom na pod kada se zaustavi na krizanju ili semaforu.Zvao sam ga telefonom no nije mi se javljao.Ja sam kuci isao s javnim prijevozom odnosno busom.Taman dolazimo na krizanje tj usporavamo vidim prijateljea kako mu tata drzi motor dok se ne upali zeleno svjetlo na semaforu.Ostao sam u cudu,jednostavno nisam mogao vjerovati njegov tata se odjednom stvorio tamo kako bi mu pridrzao motor. Sutra dan,moj prijatelj opet
dolazi motorom u skolu.Taman da ce stati,zove mene da mu pomognem staviti motor na nogar.Naravno da sam pomogao.Stavio sam motor na nogaru i kada sam okrenuo da cu otici na sat,cujem da je nesto palo takav zvuk,lomljenje plastike.Okrenem se i vidim da je motor pao.Ubrzo sam se probudio i shvatio da je sve to bio san!!!!!

Naši Snovi 78

Jedan lijep i suncan dan lezim ja na plazi i suncam se. Gledam malo na pučinu i divim se. Odjednom mi padne na pamet da bi mogao ici roniti, u blizini sam vidio opremu za iznajmljivanje. Odem pitati tate, on mi da pare i ja trčeći odem tamo. Iznajmim opremu i zajedno sa jos par turista sjednem u čamac i odvezu nas malo dalje u dublju vodu. Instruktori nam objasnjavaju kako trebamo plivati, disati i ostalo ali ih ja bas ne slusam jer sam jedva cekao uskociti u vodu. Nakon par minuta doslo je vrijeme za ronjenje. Uskocili smo svi u vodu i poceli roniti. Nisam mogao vjerovati kako je sve prelijepo. Svi smo pratili instruktora ispred nas. Ja sam bio medju zadnjima,ugledao sam nesto na dnu i nisam mogao odoliti pa sam se spustio da vidim sta je to iako sam znao da moramo samo instruktora pratiti. Kad sam dosao na dno vidio sam da je to samo obicni kamen. Kada sam se okrenuo nisam vidio nikoga vise, izronio sam na površinu a kopna nije bilo na vidiku niti glisera u kojem sam dosao. Uhvatio me veliki strah jer sam znao da sam sad izgubljen u tom velikom moru i također znam da su male sanse da prezivim tu sam. Sve mi se pred ocima srusilo. U jednom trenutku pocinje kao neki potres ja otvorim oci kad ono brat iznad mene i trese me da se probudim. Pogledam oko sebe i vidimd a sam zaspao na plazi i da sam sve ovo sanjao.

Naši Snovi 77

Čas matematike. U pomoć! Ne shvatam gradivo, a profesorka  nastavlja sa predavanjem nove lekcije. Gubim se... Padam... U čamcu  sam, na otvorenom moru. Ne mogu da odredim gdje se nalazim. Odjednom,  vidim neko ostrvo i kuće na obali. Pitaću nekoga gdje sam. Stižem na  obalu i izlazim iz camca. Pjesak je izuzetno mek, toliko da mi bose noge  propadaju kroz njega. Čekaj malo! Ako sam bosa, šta imam na sebi?  Odgovor je roze kupaći na kome crnim slovima piše ''surferka''. Lijepo.  Pažnju mi privlaci natpis ''Dobrodošli na otrvo Sidnej''. Ispod toga  stoji - Populacija: 1. Hm, od kad je Sidnej ostrvo? I kako to da na  njemu živi samo jedna osoba? Ali dobro... Kad sam već ovde, hoću da  vidim gdje je taj usamljenik. Pogledaću u kucama. U prvoj ga nije bilo.  Ni u drugoj. Ni u osmoj. Odustajem, ako mi je suđeno da ga sretnem, to će se svakako desiti. Do tada cu malo istražiti okolinu. Iako je iz čamca izgledalo malo, ostrvo je prilicno veliko, ali na njemu  nema žive duše. Međutim, to nije jedina neobicna stvar. Na ovom pustom  ostrvu bulevari su asfaltirani, a zgrade iskošene pod nevjerovatnim  uglovima. Ko je mogao da sagradi ovakve gradevine? I kako je uopšte  moguće da se stanuje u njima? Ni drveće nije normalno. Stabla su  izuzetno tanka, a krošnje nestvarne. Kao da sam u crtaću. Okrećem se i  na bregu vidim veliku kucu. Znači, u tom grmu leži zec! usamljenik živi u  najvećoj i najudaljenijoj kući. Dobro, idem tamo. Stvarno me zanima ko  je on. Pudem do te kuće nailazim na razne prodavnice. Jedna u ponudi ima  mobilne telefone, druga skejtbordove, hembordeve i surf-daske, treća je  knjižara.. Čak postoji i jedan restoran. Čudno. Otkud da ovde živi samo  jedna osoba? Stižem do kuće. Stvarno je velika. Ne, nije to kuća, to je  kraljevska rezidencija jednog usamljenika. Na pločici stoji adresa:  Ulica nepoznate kraljice, broj devet. Kako divan broj, pomislim i  nasmješim se. Zvonim i zvonim, ali niko se ne pojavljuje. Hoću li ući  bez pitanja? Naravno da hoću. U hodniku je vješalica za jakne. Smatram  da je suvišna jer je na ostrvu prilično toplo. Pored njega se nalazi  veliko ogledalo. Ogledam se u njemu. ''Divno, kosa mi je opet  neuredna'', čujem sebe kako kažem. Čekaj, a otkad to brinem o svom  izgledu? Bolje da se sklonim, pronaći ću sebi još neku zamjerku. Ulazim u  prostranu dnevnu sobu. Preda mnom se nalazi veliki crni kauč, naspram  njega je televizor koji zauzima pola zida. Lijevo je ogroman prozor, sa  koga se vidi beskrajni plavi okean, a desno stoji poređano dvadeset  crnih stolica. U kuhinji su, očekivano, štednjak, frižider, mašina za  pranje sudova, toster, blender i razna druga čuda. Sve u retro stilu i  roze boji, dok su kuhinjski elementi, sto i stolice u crnoj. Kupatilo je  poput velnes centra. Pločice su bebiroze boje. Pošto sam u prizemlju  obrišla sve prostorije, penjem se stepenicama na sprat. Izgleda mi kao  da se nalazim u hotelu. Hodnik je pomalo uzak u odnosu na prostorije  dole, a na svakim vratima stoji natpis. Na prvima piše: ''Okreni se i  laku noć''. Ignorišem to i otvaram vrata. Pred mojim očima se ukazuje...  malo je reći ogromna prostorija. Na sredini je krevet prekriven  plahtama bijele i svjetloroze boje. Naspram njega je televizor. Iz sobe  se izlazi na balkon, takođe sa pogledom na okean. Pored kreveta je  plakar. Otvaram ga... Ogroman je. Vrti mi se u glavi mnoštvo stvari koje  se nalaze u njemu. Majice, famerke, starke, kačketi, štikle... Sve je  uredno poslagano. Tako je lijepo. Vlasnica svega ovoga, jer sada sam  sigurna da je u pitanju ženska osoba, ima veoma specifičan stil, tu se  nalazi raznovrsna odjeća, obuća i detalji, od ležernog do hip-hop stila.  ''Laku noć'', kažem i izlazim iz soba. Druga nosi naziv ''Nestabilno  carstvo'', i to s razlogom. Unutra je desetak skejtbordova, zajedno sa  surf-daskama. Na zidovima su oslikani morski talasi. Posle kratkog  razgledanja vraćam se u hodnik. U poslednjoj prostoriji na spratu, na  čijim vratima piše ''Tišina, molim!'', nalaze se muzički instrumenti:  klavir, bubnjevi, električna i akustična gitara. Na zidu crne boje  blistaju roze zvijezde. Odjednom, dirke klavira počinju da se pomjeraju i  čuje se predivna muzika. Na vratima se pojavljuje mlada djevojka plave  kose. Ide pravo prema mikrofonu i počinje da pjeva. Njen glas je  najljepša melodija. Kada je zarvšila, pitam je da li je to njena kuća. ''Nije, pogledaj  sliku i vidjećeš vlasnicu.'' Okrećem glavu u pravcu u kom mi je  pokazala. Ugledala sam fotografiju jedne djevojke. Mene! ''Šta je bilo?  Zar nisi prepoznala svoj svijet? Zgrade, drveće koje crtaš. Znaš da sve  to postoji. U tebi'', kaže mi plavokosa djevojka. I dalje mi ništa nije  jasno, a ona nastavlja: ''Vidiš, nije svako pusto ostrvo samo bujna  vegetacija. Svi mi imamo neki svoj svijet. Ti si upravo upoznala svoj.  Čestitam!'' Prilazi i grli me smješeći se ''Ovo je samo tvoj svijet. Ti  si taj jedan stanovnik, a ja sam tu da ti poželim dobrodošlicu. Hvala ti  što me smatraš dijelom svog svijeta. Volim te, ali sada moram da idem.  Uživaj''. U sledećem trenutku me nije bilo. Uzalud sam je dozivala, nije se  vraćala. Začuo se čudan zvuk. Neko neobično svjetlo prijetilo je da me  proguta. Nisam ni stigla da vrisnem, a u narednom momentu sam sjedila u  svojoj klupi, na času. ''Andrea, nemoj da spavaš. Prati šta pričam!''.

Naši Snovi 76

Hodao sam ulicom. Odjednom mi je prišao nepoznat čovjek u odjelu. Rekao je kako me hitno treba predsjednik. Ja šta ću, nemam izbora, pođem sa njim. Došli smo kod predsjednika i ja sam sjeo. Rekao mi je da nemam razloga za strah. Ponudio mi je čašu vode i rekao kako NASA hoće da pošalje četrdeset ljudi na Mars. Ja začuđeno upitam kakve veze ja imam s tim. On mi je onda rekao da sam ja izabran da budem jedan od tih ljudi. Meni koliko je bilo drago, toliko me bilo i strah. Bilo me strah jer je to nepoznato područje i ne znam da li je sigurno. Ipak niko do tada još nije bio na Marsu. Nakon dugog razmišljanja pristao sam da ću ići na Mars sa ostalih trideset devet ljudi. Pripremali su me za put. Bile su to žestoke pripreme. Bližio se dan polaska. Ja sam bio uzbuđen ko nikad. Napokon došao i taj dan. Bio sam spreman za put. Smjestili smo se i počelo je odbrojavanje. Kad ja došlo do nule poletjeli smo. Tako smo mi putovali do Marsa. Sve je bilo uredu. Kad smo se približavali Marsu, prema nama je išao meteor. Izbila je panika. Meteor je išao pravo prema nama i nismo ga mogli izbjeći. Približavao se približavao, a mi smo samo čekali da udari u nas. Samo što nije udario i ubio nas sve, odjednom je zazvonio mobitel i ja sam se probudio u svojoj sobi. Bio je to samo jedan strašan san.

Naši Snovi 75

Jeste li ikad nešto toliko dobro i uzbudljivo sanjali da ste poželjeli da se vratite u san iako je to nemoguće?Ako vi niste, ja jesam...
Sanjao sam tajnu vojsku koja suzbija kriminal u Africi.Imao sam pušku u ruci koja je napravljena 1947 godine.Sigurno se pitate koja je to puška?
To je Automatski Kalašnjikov 1947 poznatiji kao AK-47.Bio je veoma težak i grub, nije nikako praktičan, znam da služi za ubijanje i samoobranu.
Uputili smo se kroz Afričke džungle sa terencima.Osjećaj vam opisati ne mogu, zvuk prirode, vode, miris i svjež zrak, nešto što se riječima teško može opisati.Uživao sam u tim Afričkim čarima sve dok se nije desilo nešto neočekivano, a to je pucanj u džungli koji se čuo tako daleko da su se svi sa terencima zaustavili.Napustili smo terence i uputili smo se do mjesta gdje se čuo pucanj, ali kad smo stigli tamo imali smo šta vidjeti.Dva čovjeka pucali su u zebru kako bi se prehranili i održali sebe i obitelj na životu.Pošto smo mi bili vojska koja pomaže ljudima u Africi i vojska koja suzbija kriminal u Africi, odlučili smo pomoći tim ljudima da odvuku zebru do mjesta odredišta, točnije do njihovih šatora.Krenuli smo do njihovih šatora i bio sam veoma uzbuđen, jer sam želio znati kako to izgleda i kakva je zapravo Afrička kultura.Zaputio sam se zajedno sa vojskom tamo i nažalost jutro u Europi me probudilo i zvuk prokletih gradskih automobila i gradskog zvuka.Toliko o mojoj Afričkoj avanturi i snu u koji se nažalost ne mogu vratiti.

Naši Snovi 74

Jedan dan nakon sto sam zavrsio sa skolom krenem polako kuci. Bio bas neki fini dan niti hladno niti vruce, za setnje se ubilo pa reko polako cu do kuce mozda i koga sretnem vani pa se zadrzim malo. Najednom svi počeše gledati u nebno pa i ja pogledam kad ono ogroman meteor ide prema zemlji. Ljudi su se uspaničili počeli bježati, ni ja nisam vise bio tako dobre volje i nisam vise polako isao kuci nego trčeći. Nakon samo dvije minute meteor je pao negdje na zemlju i digla se strašna prašina na nebu koja je prekrila sunce i onaj prelijepi dan je nestao. Nebo se jako zacrnilo prosarano crvenom bojom, sve mi je to licilo na smak svijeta, prepao sam se kao nikad do tad u zivotu. Dosao sam kuci gdje su me docekali mama i tata i rekli mi da moramo ici u skloniste. Skloniste je bilo ogromno a nalazilo se u obliznjem brdu. Dosli smo tamo a bilo je vec jako jako puno ljudi. Prepao sam se da nece biti vise mjesta, ali ipak smo svi stali a to je bio kao mali grad u brdu, bili su tu marketi, kuce i sve ostalo potrebno za zivot. U jednom trenutku cujem kako me zove mama i govori mi da se probudim odjednom otvorim oci i skontam da je to bio samo san a mama mi govori da se pozurim spremiti jer kasnim u skolu.

Naši Snovi 73

Ležala sam u krevetu i razmišljala o svemu. O njemu, o školi, o problemima, najboljoj drugarici... Ubrzo počinjem da sanjam, jedan jako zanimljiv san.Vedra noć. Zrikavci u horu pjevaju svoju jednoličnu pjesmu, čuje se samo poneki automobil koji prolazi kroz ulicu. Miris ljeta me omamljuje. Pokušavam da zaspim, ali lupanje košarkaške lopte na terenu pored moje kuće mi ne da. Stavljam jastuk preko glave, ali znojim se. Slušalice su mi pokvarene jer ih je sestra koristila za pecanje riba u akvarijumu. Zatvaram veliki prozor i vrata od terase. Ne vrijedi, treba mi svježeg vazduha pa ih ponovo otvaram. Prošla je ponoć. Premorena sam. Lopta lupa o svaku moju misao, ne mogu da je ne čujem! Skačem iz kreveta i bjesna izlećem napolje. U prolazu ogrćem lagani bijeli džemper pošto sam u spavaćici. Hoću da vidim ko se to zabavlja budeći cijelo naselje. Uz sjaj srebrenog mjeseca i nekoliko bandera koje jedva da rade, nazirem jednu osobu. Srce mi sve jače lupa kako joj se približavam. Neki dečko. Kreće se po terenu kao da se nalazi usred važne životne utakmice.

- Zar toliko voliš basket da moraš i noću da igraš? - upitala sam ga ljutito. Nije me čak ni pogledao.

- Čuješ li me? Nastavio je da tapka loptu. Tap, tap i koš.

- Lupaš već tri sata, ne mogu da spavam! - viknula sam, ali nije se osvrnuo. Stvarno mi ide na živce! Stavio je loptu između ruke i rebra i krenuo ka flašici sa vodom. Nije me ni pogledao. Obrisao se znojnicom, popio gutljaj i napokon se okrenuo ka meni. Preseklo me je preko stomaka.

- Što ne spavaš? - pitao me je. Stajala sam u nevjerici.

- To bih ja tebe trebala da pitam. Ne mogu da zaspim. Lupaš ovde već satima. Zna se za šta služi noć, za spavanje, a ne za treskanje. A ja ne mogu da spavam zbog tebe - već prilično iznervirana povisila sam ton.

Uzeo je loptu i nastavio po starom. Tap-tap i koš. Ponovo. Onda se odmaknuo podalje od koša, zaletio i zakucao najglasnije i najjače što je mogao. Gotovo. Sreća i uzbuđenje zbog njegove pojave, nestali su. Bjes je bio sve jači.

- Baš si uporan, a? - trudila sam se da djelujem pribrano, pošto sam u tom trenutku bila u stanju da ga zgazim. - Vidi, ovako, jako loše igraš basket. Zato prekini jer moram da spavam, nerviraš me! Kao da se ne obraćam njemu, bacio je još jednom loptu prema košu. Nisam imala više snage da se natežem sa njim.

- Slatka si kad se ljutiš. Možda bi izgledala još slađe da sad nisi sklonila taj pramen iza uveta - u nevjerici sam slušala šta mi govori.

Odustala sam. Podigla sam ruke i krenula prema kući. Nije se više čulo lupanje lopte. Možda sam uspjela?

- Imam uslov - rekao je.

- A je l' Sad ćemo i da se uslovljavamo?

- Pa, ako hoćeš da spavaš, da - držao je loptu sa obje ruke. Pogledala sam ga u stranu, prekrstila ruke i rekla:

- Da čujem.

- Igraćemo jedan na jedan. Ako pobjediš, moći ćeš mirno da spavaš. A ako kojim slučajem pobjedim ja, nećeš spavati. Nadam se da si spremna za izazov - bio je prilično samouvjeren.

- Ti si divljak, ali prihvatam. Samo ćeš morati malo da sačekaš jer ne umijem dobro da zakucavam u spavaćici.

Čula sam kako se smije, to je i meni izmamilo osmijeh. Otišla sam kući da se presvučem. Posle nekoliko minuta stajala sam nasuprot njemu u crnim helankama i bijeloj užoj majici. On je imao plavi široki šorc, crnu majicu bez rukava i patike za basket, izgledalo je kao da sam njegova lična čirlidersica koja ga prati na utakmicama.

- Spremna sam - rekla sam namještajući kosu.

- Vidjećemo - odgovorio je.

Jedino što sam znala o košarci bio je dvokorak iz kojeg sam dobila 5 na fizičkom. Znala sam da mi je poraz zagarantovan.

I obračun je počeo. Desetak minuta kasnije on je vodio sa tri koša, ali me je pustio jednom da pogodim pošto se namjerno bacio na pod kako bih imala slobodno bacanje. Već sam bila premorena.

- Pa ti nemaš pojma - rekao je i počeo da se smije. Složila sam facu koja je govorila kako je jadan što provocira. Napravila sam korak kako bih se domogla lopte koju je držao iza sebe. Ruku u kojoj mu je bila lopta pomjerio je iza mene i isto uradio drugom tako da me je blokirao. Stajala sam ispred njega onemogućena da napravim bilo kakav pokret. Srce mi je lupalo sve jače i brže. Nasmejao se blago, najljepše. Pogledala sam ga u oči i jedino što sam u njima vidjela bio je odsjaj. Caklile su se. Zbrka misli. Približio je usne mojima.

- Ćao - tiho je rekao i nasmijao se. Zatvorila sam oči i prepustila se trenutku. Počeo je lagano da me ljubi. Stavila sam ruke oko njegovog vrata i začula lupkanje lopte. Prvi udarac bio je jak, zatim je počela sve sitnije da lupa dok nije stala. Uhvatio me oko struka. Leptirići u stomaku su poletjeli. Ljubio me je sve jače. Zažmurila sam...

Kada sam sledeći put otvorila oči, nalazila sam se u krevetu. Shvatila sam da je sve to bio san.

Naši Snovi 72

Jedan dan vracam se iz skole kuci, nako umoran, tezak dan u skoli, prvo se presvucem pa odem nesto pojesti. Tad dolaze mama i tata kuci i kazu mi jednu jako tuznu vijest. Rekli su da se selimo iz Bosne idemo u Njemacku u potrazi za boljim zivotom. To me je jako pogodilo, jer ja ne mogu bez svog kraja i bez svoga drustva, ako odemo tamo nikad ih vise necu ni vidjeti a tamo cu se tesko uklopiti. Molio sam ih darazmisle jos malo ali oni mi govore da nema druge da se moramo seliti. Nakon nekoliko dana spremanja i pripremanja za „bolji život“ krenuli smo u Njemačku. Za mene je to bio najtezi dan u zivotu, nisam se mogao pomiriti sa tim da nema vise stare raje. Dolazimo u neki grad u Njemačkoj za koji nikad nisam ni cuo, tata je rekao da cemo sad tu zivjeti. Onda sam vidio da tu nema vise ni izlazaka ni naseg opijanja. U trenutku kad ulazimo u nas novi stan odjednom pocne nesto da pisti. Trznem se naglo i vidim da mi svira alaram da moram ustati a da je ovo bio jedan ruzan san i bilo mi je previse drago sto sam i dalje u Bosni i sto je moja raja tu.

Naši Snovi 71

Bio je lijep i sunčan dan. Ja sam sjedio u svom dvoru i pio čaj. Pored mene je bila moja princeza, moja najveća ljubav. Pričali smo o djeci, razgovarali kako će im biti ime, šta će biti kad odrastu. No prije toga morali smo se vjenčati, a za to smo morali sačekati mog oca da se vrati sa sastanka o mirovnom sporazumu. Sve smo isplanirali. Napravili pozivnice za vjenčanje. Moji osobni krojači su na napravili svečenu odjeću za vjenčanje koja je bila pozlaćena. Sve je moralo biti savršeno. Bližio se taj dan, otac samo što se nije vratio. Mi smo bili jako nestrpljivi i nismo mogli dočekati. Napokon, otac se vratio. Tu večer je bila gozba u čast povratka moga oca i pravi trenutak da ja i moja princeza javno pozovemo sve na naše vjenčanje. Tu noć se slavilo do jutra. Svanuo je novi dan. Trebalo je sve pripremiti. Dok su naše sluge pripramale dvor za bal, ukrašavali našu kočiju mi smo odmarali. Sve je bilo spremno za sutrašnje vjenčanje. Ujutro smo se uputili prema crkvi. Čekao sam svoju ljubav. Napokon, ona dolazi. Kako je samo lijepa. Kad smo stali pred oltar, počela je standardna priča kao i kod svakog vjenčanja. Upita mene da li je uzimam za ženu. Ja krenu reći "DA" kad ono nešto zazvoni. To je bio alarm. Ustao sam, sve mi nejasno. Onda sam shvatio da je to sve bio jedan lijep san. To mi je jedan od najljepših snova što sam sanjao.

Naši Snovi 70

Tog prekrasnog dana sam otisao do grada, setajuci, gledao sam bogate ljude. Prolazim kroz glavno setaliste grada, i tamo vidim jedan mali kiosk, u kom se prodaje lutrija. Gledam ljude ispred, cemu li se oni nadaju... Pogledam pored zlataru, i zamislim kolika je njena vrijednost. Pogledam u ljude koji kupuju lutriju i mislim, kako neko moze dobiti te silne pare, i kupiti istu takvu zlataru i biti bogat. Spustim ruku u dzep i osjetim nesto sitnisa, prebrojim to malo para i vidim da imam knap za lutriju, odem do kioska, stanem u red, guzva mala... Dodjem i ja na red, uzmem olovku i zapisem svih 7 brojeva: "8,7,23,14,15,29,1". Uzmem listic i idem kuci, misleci "Hjoj na sta ja dadoh pare.". I tako ja dosao kuci ukljucim TV, pogledam par emisija i dodje vrijeme za lutriju, i krene izvlacenje brojeva, izvuku se brojevi: "23,14,8,1,29,7". Preostaje jos jedan broj. Meni srce kucalo kao da sam vec dobio pare. I zadnji broj izvuku broj  15. I tada sam shvatio da sam pobjednik! Dobio sam na lutriji! Sledeci dan sam ustao i otisao do lutrije, podigao silni novac, otisao u zlataru i kupio je. Zlatari sam dao ime po svom imenu, da bih bio poznat. Kupio sam veliku vilu sa bazenima i ogromnim dvoristem, naoruzanim cuvarima i agresivnim psima. To je bio pocetak mog srecnog zivota!

Naši Snovi 69

Sjedimo ja i moj najbolji prijatelj, ja i moj prijatelj otišli samo kod jedne prijateljice na kavu. Ona nam iznijela kolača uz kavu i kaže moj prijatelj kako je dobra ova kolac i upita,, a jesi li ti pravila ove kolače ili? Ona odgovara da jesam.
Gledam ja u nju, prvo znam da je antitalenata za kolače, ali drugo nema šanse da domaća kolači izgleda onako kao kupovni.
I kažem ja njoj, ma meni ovo lici na ono iz trgovine slatki i fini domaći kolači, a šta si sve stavila u sredinu ovog kolača?
Ma to ti je tajna mala bakini recepti.
Ma vidim ja, kontam, nije ju ona pravila, a pošto mi je prijateljica i da je poznajem nije mi jasno što to govori.
I uvečer ja odem u svoj svijet snova i tamo me čeka moja najbolja prijateljica sa kolačima.
U snovima ja nju lijepo upitam, a što lažeš kad ti ne znaš nikako praviti kolce? .
Ma zašto od svih prijatelja i ljudi lažeš meni, majstoru za kolače i svojoj najboljoj prijateljici , a znaš da meni ne možeš slagati.
Ma domaća kolači koliko god savršena bila, drugu boju dobije i uvijek procure malo sa strana bile to kifle ili krafne .
I tako sam cijelu noć ja njoj ubjeđivao kako laže i za one domaće kolače sto je ona napravila da je ona kupila ..

Naši Snovi 68

Ponedeljak jutro ja se ustajem i idem u WC. Krenem ja u kuhijnu i namirivam hranu da ubacim u sebe. Palim kompjuter i stiskam gumb od internet modema..Zovem prijatelja na telefon i govorim kako cemo da igramo danas..
Ostavljam slušalicu i palim igricu koju igram odavno.Igram je igram prolaze sati sati dolazi 12 sati i sprema se za nastavu koje je u 12 i 30.. Upacivam knjige u torbu i brzo zurim na autobus koji je u 12:10.. Gasim kompjuter koji je upaljen ostao i zakljucavam vrata od sobe..
Idem prema vratim ulazim koja su bila otvorena i guram ih i zakljucavam..
Dolazim iz škole bacam torbu i trk u sobu da upalim kompjuter..
Skidam se i letim u dnevni boravak da pojedem nešto, a tamo nema ništa u frizderu..
Okrecem broj telefona " Halo,može pica velika za obiteljsku vilu Pehar - " Da " Hvala..
Jedem, igram , razmišljam kako da ubijem dosadu i kazem odoh spavat pa cu sutra nstavit..
I zaspnem ti ja
" SAN "
Budim se i ostanm s kreveta i pogledam oko sebe sve drugao sve promjenuto..
Odem do prozora pomaknem zavjestu , stavim naocale i gledam novi grad novi svjet..
Otrcim kroz kucu sve novo sve skupo, izadem vani nova auta puno stranih ljudi koji pricaju na englskom a ja ih ista ne razumijem..
Ulazim u radnu sobu full soba igraca novih , novi kompjuter,novi mobitel,novi krevet i sve..
Otidem u majkinu osobu a tamo nje nema a ni tate..
Uzimam najnovi mobitel Iphone okrecem tatu i govorim " halo gdje ste ? Sine u firmi samo radim kad si ustao kako si ?
Super sam tata kako je se ovo sve promijenilo jel ja ovo sanjam " Ne sine ovo nije san ..
I zvoni mi Alarm i ja se probudim i sva ljuti i drzak..
Ustajem i idem u WC., krenem ja u kuhijnu i namirivam hranu da ubacim u sebe..
Palim kmpjuter i samp i krenem da igram.. Tak mi izgledaj moj san..

Naši Snovi 67

Sjedimo u kaficu ja i trojica mojih prijatelja, karte su pred nama, igramo poker...Velike su pare na stolu, moj je potez, bacam karte i kazem "Odustajem od pve ruke" iako sam imao dobre karte, nisam smio rizikovati...Jedan od mojih prijatelja je pokupio sav pot..Zapocinjemo sljedecu partiju, krecemo sa malo uloga...podijeljene su mi dobre karte, kralj herc i as herc..odlucio sam da ovu "ruku" odigram do kraja ma kakvi bili ishodi..ulog se povecava...igra je sve zanimljivija...sve dok nam nije prisao jedan nepoznat momak..rekao nam je "Igra je gotova!"..sa povisenim tonom smo ga pitali "Ko si ti da kazes da je gotovo?!"..izvadio je znacku i pokazao nam je, bio je to tajni agent FBIa koji radi na suzbijanju ileganlog kockanja...(budim se sav preplasen)

Naši Snovi 66

Jedno jutro se budim u sasvim drugoj prostoriji, potpuno mracna, vrata na desnoj strani os mene i strasno prasnjava. Kada sam krenuo ustati vidio sam da se ne mogu pomaknuti, pogledao sam i vidio da ssu mi zavezane i ruke i noge za krevet. Tad sam se jako prepao jer ne znam ni gdje sam ni sta se desava. Lezim tako u krevetu sa ocima punim suza kad odjednom na vrata ulazi neki covijek sav u crnom i pistoljem u ruci. Poceo se derati na mene ali ja ga nista nisam razumio jer prica sasvim meni neki nepoznat jezik. Pokusao sam na engleskom sa njim ali ne on je ponavljao samo jedno te isto, onda je stao sa deranjem i izasao vani. Nije mi bilo nista jasno. Lezim tako par sati kad najednoom cujem pucnjeve iza vrata, zatim otvaraju se vrata i u sobu ulazi opet onaj isti covijek i uperi mi pistolj u glavu. U tom trenutnku naglo se trgnem i doslovno padnem sa kreveta. Sav sam bio znojan ali bio sam sretan sto je to samo bio jedan glupi san.

Naši Snovi 65

Napolju, tačno ispred Uroševog prozora, čula se nekakvo kucanje. Otvorio je oči i vidio je nečiju siluetu. Trgao se i, skočivši iz fotelje, potrčao ka vratima. Čim ih je otvorio, kucanje je prestalo. Pogledao je u nebo, koje je bilo tamnoljubičaste boje, sa crnim zvezdama, i obuzela ga je jeza. Nešto čudno se dešavalo, ali on nije znao šta. Odjednom, kao grom iz vedra neba, ona silueta koju je maloprije vidio iskočila je iz žbuna pored njega, preskočila ogradu i počela da bježi. Uroš je bio uplašem, ali je odlučio da krene za njom. Trčala je niz ulicu, Urošem za petama. Iznenada su naišli na jednu crnu zvezdu, koja je bila sasvim blizu tla. Silueta je ukočila u nju. Uroš je učinio isto. Više nije ništa osjećao. Kao da je samo lebdio u prostoru. Gledao je unaokolo, ali nije ništa vidio.
- Ima li koga? - upitao je.
Nije bilo odgovora. Odjednom je čuo šištavi glasić pored sebe.
- Izgubio si se, a?
Trgao se. Okrenuo se u pravcu odakle je dolazio glas, ali nije vidio nikoga. Samo što je zaustio da nešto pita, ponovo se začuo glasić.
- Prati moj glas.
Uroš je bio zbunjen.
- Prati me - rekao je glasić, ali je zvučalo kao da više nije blizu - Prati me... - opet se začulo, ali ovoga puta još slabije.
Uroš potrča za glasićem, koji je svo vrijeme ponavljao samo ''Prati me''. Trčao je tako neko vrijeme, malo lijevo, pa desno, onda uzbrdo, pa nizbrdo, ali činilo mu se kao da zapravo stoji u mjestu.
- E sad, pazi! - rekao je glasić. Uroš je bio zbunjen, trčao je i dalje, ali se okliznuo i upao u neku rupu. Međutim, rupa nije bila obična rupa, već i nekakav tobogan, vrlo strm i stjenovit. Kada se spustio dole, Uroš se našao usred livade sa crvenom travom i nebom poput onoga kada je prvi put ugledao siluetu.
- Ha,ha,ha .. Zar nije bilo zabavno - rekao je glasić.
Uroš se osvrnuo oko sebe i ugledao slijepog miša.
- Ti si me vodio kroz onu pećinu? -upitao je.
Odjednom se oko slijepog miša stvorio dim.
- Zašto je to toliko čudno - upitao je glas iz dima, zvučao je kao da pripada dječaku njegovih godina.
Kada se dim razmakao, pred Urošem je stajao dječak crne kose, crvenih očiju i blijedog tena.
- Ti si vampir?! - uzviknuo je Uroš.
- Da - nacerio se dječak i predstavio se - Ja sam Džek. Ko si ti? I šta si?
Džek je odmjeravao Uroša od glave do pete.
- Ne izgledaš kao da si odavde - dodao je.
- Pa i nisam - odgovorio je Uroš. - Zovem se Uroš i čovjek sam.
- Šta je to.. čovjek? - izgovorio je ček, ali to zapravo i nije bilo pravo pitanje, više je to rekao za sebe.
Uroš je razgledao okolinu i opazio istu onu siluetu koja ga je i povela u neobičnu avanturu. Ovoga puta je mirno stajala. Pokazao je na nju i pitao Džeka ko je ona. Džek je pogledao u njenom pravcu i rekao:
- To je Senka.
- Senka? - ponovio je Uroš zbunjeno.
- Da, Senka. Tako je zovemo jer je mračna. Pojavljuje se kao silueta i ni sa kim ne komunicira. Kao da se plaši dječaka, a sa djevojčicama ponekad razgovara. - objasnio mu je Džek.
Uroš se zamislio. Spustio je pogled i vidio prelijep cvijet. Ubrao ga je i krenuo prema Senci.
- Vidimo se - dobacio mu je Džek i pretvorio se u slijepog miša i odletio. Uroš mu je sa osmjehom mahnuo. Pričao je Senki i kleknuo pored nje. - Izvoli - rekao je i pružio joj cvijet. Ona ga je iznenađemo pogledala, a onda se nasmiješila i uzela cvijet. Imala je prelijepu crnu kosu i plave oči.
- Hvala - rekla je stidljivo. Uroš je sumnjao da joj je Senka pravo ima, pa ju je pitao - Kako se zoveš ? Ali umjesto odgovora, ona ga je poljubila u obraz. Uroš je u sledećoj sekundi izgubio tlo pod nogama. Počeo je da pada i pada.. kroz beskrajno dugu rupu.. - U pomoć - vikao je, ali bilo je očigledno da ga niko ne može čuti. Sklopio je oči, ali kada ih je otvorio, sjedio je u fotelji. Odahnuo je jer je shvatio da je sve sanjao. Napolju je bio mrak. Obrisao je znoj sa čela i ustao iz fotelje. Uzevši lektiru, otišao je u svoju sobu i spremio se za krevet.
Sutradan, dan je počeo kao i svaki drugi. Brzo se spremio, jeo i krenuo u školi. Na putu do škole naišao je na cvijet, isti kao onaj iz njegovog sna. Ubrao ga je i nastavio dalje. Prvi čas mu je bio srpski i trebali su da pričaju o lektiri. Uzeo je lektiru i zagledao se u njen naziv - Alisa u zemlji čuda. Baš tada je ušla direktorka sa novom učenicom. Uroš je ostao zatečen. Izgledala je isto kao Senka iz sna.
- Ovo je nova učenica i molim vas da joj pomognete da se uklopi - rekla je direktorka. Djevojčica je sjela kod Uroša. Izvadila je stvari, Uroš joj je pružio cvijet. - Izvoli - rekao je. - Dobro došla - dodao je i nasmijao se. - Hvala - rekla je isto kao Senka u Ureševom snu.
- Ja sam Uroš.
- Ja sam Sandra, ali svi me zovu Senka.
- Zašto? - pitao je Uroš.
- Pa.. volim vampire, slijepe miševe i fantazije.
- Stvarno?? I ja isto - oduševio se Uroš.
Posle časa izašli su zajedno na odmor i pričali o svemu. Postali su najbolji prijatelji. Uroš je zaključio da je taj san bio vizija.