Radan dan kao i svaki drugi. Ustajem, zena spava, uniforma popeglana, zivot kao da sam programiran. Oblacim se i krecem na autobusku stanicu. Do posla mi treba pola sata i za svih tih pola sata imao sam cudan osecaj, kao da svi gledaju u mene i kao da imaju oci na potiljku. Stizem u bazu Zandarmerije, uzimam opasac i krecem sa mojim kolegama u patroliranje. Posto smo mi, moze se reci neka vrsta specijalne jedinice, idemo samo na specijalne zadatke i tako stize jedan veoma delikatan poziv. Otmica kakvu niko nikada nije video do sada. Ja kao staresina smene, moram da rasporedim svoje ljude ali tada krece prava drama. Dolazim do svojih ljudi oni me ne vide i ne cuju, kao da sam duh. Pricao sam u prazno, osecaj kakav nikada do sada nisam doziveo, kao da ste vazduh. U jednom momentu moj najbolji drug, koji je ujedno u mom vodu krece sam u zgradu gde se nalaze otmicari. Panika me hvata, jer znam da ja odgovaram za njihove zivote, okrenuo sam se i viknuo:
"Marko gde si posao bez naredjenja?"
-Nije se osvrnuo, otrcao sam sto pre ispred njega i uzviknuo:
"Zandarme stani odmah, odbijas naredjenje?!"
-U jednom momentu stao je i ja sam se obradovao i pomislio da je sve doslo na svoje, samo u jednom trenutku vadi pistolj iz opasaca i puca meni u glavu. U tom momentu skacem iz kreveta sa grcem u nozi, toliko sam vrisnuo da sam probudio moje roditelje.
"Marko gde si posao bez naredjenja?"
-Nije se osvrnuo, otrcao sam sto pre ispred njega i uzviknuo:
"Zandarme stani odmah, odbijas naredjenje?!"
-U jednom momentu stao je i ja sam se obradovao i pomislio da je sve doslo na svoje, samo u jednom trenutku vadi pistolj iz opasaca i puca meni u glavu. U tom momentu skacem iz kreveta sa grcem u nozi, toliko sam vrisnuo da sam probudio moje roditelje.
Nema komentara:
Objavi komentar