Naši Snovi 111

Ustajem, zovem mamu da vidim gde je i da mi spremi dorucak, ali se ne odaziva. Oblacim se i silazim u prizemlje da vidim da li ima nekog i kada sam sisao imao sam sta i da vidim, tj. nisam. Nema niceg, prazna kuca, nema stvari, nema nikog od moje porodice. Pokusavam da otvorim spoljna vrata, ne mogu, kao da su zaglavljena sa necim. Otvaram prozor i iskacem iz kuce, kako iskocim tako kao da se "teleportujem" u moju sobu. Pocinje da me hvata panika zasto ne mogu da izadjem iz kuce i zasto nikog nema. U jednom trenutku cujem zvukove iz sestrine sobe, krike neke, kao da neko urlice i peva u isto vreme. Ali ne mogu da otvorim ni ta vrata, odlucim da ih razvalim. Sutiram u njih i sutiram i samo iz sobe se zacuje ocev glas:
"Sta lupas majmune?"
-Ja sav srecan zato sto je on pitam:
"Tata jel si to ti, sta se desava?"
-On odgovara:
"Nisam ja tvoj otac to neka ti bude jasno, ti nemas nista sa nama vise, nisi dosao na vreme."
-Pitam ja njega sav u cudu sta li sam to propustio, a on meni:
"Preobrazaj!"
-I u tom trenutku se otvaraju vrata od sestrine sobe i mrkli mrak ne vidi se nista. U tom trenutku cujem mamin glas kako me zove, sav srecan budim se ona stoji pored mene i pita me sta se desava, zasto urlicem u 3 sata ujutru.