Napolju, tačno ispred Uroševog prozora, čula se nekakvo kucanje. Otvorio je oči i vidio je nečiju siluetu. Trgao se i, skočivši iz fotelje, potrčao ka vratima. Čim ih je otvorio, kucanje je prestalo. Pogledao je u nebo, koje je bilo tamnoljubičaste boje, sa crnim zvezdama, i obuzela ga je jeza. Nešto čudno se dešavalo, ali on nije znao šta. Odjednom, kao grom iz vedra neba, ona silueta koju je maloprije vidio iskočila je iz žbuna pored njega, preskočila ogradu i počela da bježi. Uroš je bio uplašem, ali je odlučio da krene za njom. Trčala je niz ulicu, Urošem za petama. Iznenada su naišli na jednu crnu zvezdu, koja je bila sasvim blizu tla. Silueta je ukočila u nju. Uroš je učinio isto. Više nije ništa osjećao. Kao da je samo lebdio u prostoru. Gledao je unaokolo, ali nije ništa vidio.
- Ima li koga? - upitao je.
Nije bilo odgovora. Odjednom je čuo šištavi glasić pored sebe.
- Izgubio si se, a?
Trgao se. Okrenuo se u pravcu odakle je dolazio glas, ali nije vidio nikoga. Samo što je zaustio da nešto pita, ponovo se začuo glasić.
- Prati moj glas.
Uroš je bio zbunjen.
- Prati me - rekao je glasić, ali je zvučalo kao da više nije blizu - Prati me... - opet se začulo, ali ovoga puta još slabije.
Uroš potrča za glasićem, koji je svo vrijeme ponavljao samo ''Prati me''. Trčao je tako neko vrijeme, malo lijevo, pa desno, onda uzbrdo, pa nizbrdo, ali činilo mu se kao da zapravo stoji u mjestu.
- E sad, pazi! - rekao je glasić. Uroš je bio zbunjen, trčao je i dalje, ali se okliznuo i upao u neku rupu. Međutim, rupa nije bila obična rupa, već i nekakav tobogan, vrlo strm i stjenovit. Kada se spustio dole, Uroš se našao usred livade sa crvenom travom i nebom poput onoga kada je prvi put ugledao siluetu.
- Ha,ha,ha .. Zar nije bilo zabavno - rekao je glasić.
Uroš se osvrnuo oko sebe i ugledao slijepog miša.
- Ti si me vodio kroz onu pećinu? -upitao je.
Odjednom se oko slijepog miša stvorio dim.
- Zašto je to toliko čudno - upitao je glas iz dima, zvučao je kao da pripada dječaku njegovih godina.
Kada se dim razmakao, pred Urošem je stajao dječak crne kose, crvenih očiju i blijedog tena.
- Ti si vampir?! - uzviknuo je Uroš.
- Da - nacerio se dječak i predstavio se - Ja sam Džek. Ko si ti? I šta si?
Džek je odmjeravao Uroša od glave do pete.
- Ne izgledaš kao da si odavde - dodao je.
- Pa i nisam - odgovorio je Uroš. - Zovem se Uroš i čovjek sam.
- Šta je to.. čovjek? - izgovorio je ček, ali to zapravo i nije bilo pravo pitanje, više je to rekao za sebe.
Uroš je razgledao okolinu i opazio istu onu siluetu koja ga je i povela u neobičnu avanturu. Ovoga puta je mirno stajala. Pokazao je na nju i pitao Džeka ko je ona. Džek je pogledao u njenom pravcu i rekao:
- To je Senka.
- Senka? - ponovio je Uroš zbunjeno.
- Da, Senka. Tako je zovemo jer je mračna. Pojavljuje se kao silueta i ni sa kim ne komunicira. Kao da se plaši dječaka, a sa djevojčicama ponekad razgovara. - objasnio mu je Džek.
Uroš se zamislio. Spustio je pogled i vidio prelijep cvijet. Ubrao ga je i krenuo prema Senci.
- Vidimo se - dobacio mu je Džek i pretvorio se u slijepog miša i odletio. Uroš mu je sa osmjehom mahnuo. Pričao je Senki i kleknuo pored nje. - Izvoli - rekao je i pružio joj cvijet. Ona ga je iznenađemo pogledala, a onda se nasmiješila i uzela cvijet. Imala je prelijepu crnu kosu i plave oči.
- Hvala - rekla je stidljivo. Uroš je sumnjao da joj je Senka pravo ima, pa ju je pitao - Kako se zoveš ? Ali umjesto odgovora, ona ga je poljubila u obraz. Uroš je u sledećoj sekundi izgubio tlo pod nogama. Počeo je da pada i pada.. kroz beskrajno dugu rupu.. - U pomoć - vikao je, ali bilo je očigledno da ga niko ne može čuti. Sklopio je oči, ali kada ih je otvorio, sjedio je u fotelji. Odahnuo je jer je shvatio da je sve sanjao. Napolju je bio mrak. Obrisao je znoj sa čela i ustao iz fotelje. Uzevši lektiru, otišao je u svoju sobu i spremio se za krevet.
Sutradan, dan je počeo kao i svaki drugi. Brzo se spremio, jeo i krenuo u školi. Na putu do škole naišao je na cvijet, isti kao onaj iz njegovog sna. Ubrao ga je i nastavio dalje. Prvi čas mu je bio srpski i trebali su da pričaju o lektiri. Uzeo je lektiru i zagledao se u njen naziv - Alisa u zemlji čuda. Baš tada je ušla direktorka sa novom učenicom. Uroš je ostao zatečen. Izgledala je isto kao Senka iz sna.
- Ovo je nova učenica i molim vas da joj pomognete da se uklopi - rekla je direktorka. Djevojčica je sjela kod Uroša. Izvadila je stvari, Uroš joj je pružio cvijet. - Izvoli - rekao je. - Dobro došla - dodao je i nasmijao se. - Hvala - rekla je isto kao Senka u Ureševom snu.
- Ja sam Uroš.
- Ja sam Sandra, ali svi me zovu Senka.
- Zašto? - pitao je Uroš.
- Pa.. volim vampire, slijepe miševe i fantazije.
- Stvarno?? I ja isto - oduševio se Uroš.
Posle časa izašli su zajedno na odmor i pričali o svemu. Postali su najbolji prijatelji. Uroš je zaključio da je taj san bio vizija.
- Ima li koga? - upitao je.
Nije bilo odgovora. Odjednom je čuo šištavi glasić pored sebe.
- Izgubio si se, a?
Trgao se. Okrenuo se u pravcu odakle je dolazio glas, ali nije vidio nikoga. Samo što je zaustio da nešto pita, ponovo se začuo glasić.
- Prati moj glas.
Uroš je bio zbunjen.
- Prati me - rekao je glasić, ali je zvučalo kao da više nije blizu - Prati me... - opet se začulo, ali ovoga puta još slabije.
Uroš potrča za glasićem, koji je svo vrijeme ponavljao samo ''Prati me''. Trčao je tako neko vrijeme, malo lijevo, pa desno, onda uzbrdo, pa nizbrdo, ali činilo mu se kao da zapravo stoji u mjestu.
- E sad, pazi! - rekao je glasić. Uroš je bio zbunjen, trčao je i dalje, ali se okliznuo i upao u neku rupu. Međutim, rupa nije bila obična rupa, već i nekakav tobogan, vrlo strm i stjenovit. Kada se spustio dole, Uroš se našao usred livade sa crvenom travom i nebom poput onoga kada je prvi put ugledao siluetu.
- Ha,ha,ha .. Zar nije bilo zabavno - rekao je glasić.
Uroš se osvrnuo oko sebe i ugledao slijepog miša.
- Ti si me vodio kroz onu pećinu? -upitao je.
Odjednom se oko slijepog miša stvorio dim.
- Zašto je to toliko čudno - upitao je glas iz dima, zvučao je kao da pripada dječaku njegovih godina.
Kada se dim razmakao, pred Urošem je stajao dječak crne kose, crvenih očiju i blijedog tena.
- Ti si vampir?! - uzviknuo je Uroš.
- Da - nacerio se dječak i predstavio se - Ja sam Džek. Ko si ti? I šta si?
Džek je odmjeravao Uroša od glave do pete.
- Ne izgledaš kao da si odavde - dodao je.
- Pa i nisam - odgovorio je Uroš. - Zovem se Uroš i čovjek sam.
- Šta je to.. čovjek? - izgovorio je ček, ali to zapravo i nije bilo pravo pitanje, više je to rekao za sebe.
Uroš je razgledao okolinu i opazio istu onu siluetu koja ga je i povela u neobičnu avanturu. Ovoga puta je mirno stajala. Pokazao je na nju i pitao Džeka ko je ona. Džek je pogledao u njenom pravcu i rekao:
- To je Senka.
- Senka? - ponovio je Uroš zbunjeno.
- Da, Senka. Tako je zovemo jer je mračna. Pojavljuje se kao silueta i ni sa kim ne komunicira. Kao da se plaši dječaka, a sa djevojčicama ponekad razgovara. - objasnio mu je Džek.
Uroš se zamislio. Spustio je pogled i vidio prelijep cvijet. Ubrao ga je i krenuo prema Senci.
- Vidimo se - dobacio mu je Džek i pretvorio se u slijepog miša i odletio. Uroš mu je sa osmjehom mahnuo. Pričao je Senki i kleknuo pored nje. - Izvoli - rekao je i pružio joj cvijet. Ona ga je iznenađemo pogledala, a onda se nasmiješila i uzela cvijet. Imala je prelijepu crnu kosu i plave oči.
- Hvala - rekla je stidljivo. Uroš je sumnjao da joj je Senka pravo ima, pa ju je pitao - Kako se zoveš ? Ali umjesto odgovora, ona ga je poljubila u obraz. Uroš je u sledećoj sekundi izgubio tlo pod nogama. Počeo je da pada i pada.. kroz beskrajno dugu rupu.. - U pomoć - vikao je, ali bilo je očigledno da ga niko ne može čuti. Sklopio je oči, ali kada ih je otvorio, sjedio je u fotelji. Odahnuo je jer je shvatio da je sve sanjao. Napolju je bio mrak. Obrisao je znoj sa čela i ustao iz fotelje. Uzevši lektiru, otišao je u svoju sobu i spremio se za krevet.
Sutradan, dan je počeo kao i svaki drugi. Brzo se spremio, jeo i krenuo u školi. Na putu do škole naišao je na cvijet, isti kao onaj iz njegovog sna. Ubrao ga je i nastavio dalje. Prvi čas mu je bio srpski i trebali su da pričaju o lektiri. Uzeo je lektiru i zagledao se u njen naziv - Alisa u zemlji čuda. Baš tada je ušla direktorka sa novom učenicom. Uroš je ostao zatečen. Izgledala je isto kao Senka iz sna.
- Ovo je nova učenica i molim vas da joj pomognete da se uklopi - rekla je direktorka. Djevojčica je sjela kod Uroša. Izvadila je stvari, Uroš joj je pružio cvijet. - Izvoli - rekao je. - Dobro došla - dodao je i nasmijao se. - Hvala - rekla je isto kao Senka u Ureševom snu.
- Ja sam Uroš.
- Ja sam Sandra, ali svi me zovu Senka.
- Zašto? - pitao je Uroš.
- Pa.. volim vampire, slijepe miševe i fantazije.
- Stvarno?? I ja isto - oduševio se Uroš.
Posle časa izašli su zajedno na odmor i pričali o svemu. Postali su najbolji prijatelji. Uroš je zaključio da je taj san bio vizija.
Nema komentara:
Objavi komentar