Ovih sam dana sva od sna. Sanjam. Čvrsto, iskreno, lucidno, blesavo, nerealno, zastrašujuće, prelepo…otvorenih očiju…uvek sanjam. I uvek se u realnost vraćam malo umorna… Sinoć sam sanjala jedan jako zanimljiv san.
Probudili su me sunčevi zraci. Otvorila sam prozor i duboko udahnula. Danas trebam da idem na klizalište. Divno! Obožavam zimu zbog klizanja. Iako je bio decembar, napolju nije bilo hladno. Ali ja sam se već navikla na hladnoću. Praćena povorkom svojih sestrića, koračala sam na čelu te male kolone.
Po dolasku smo iznajmili klizaljke i avantura je mogla da počne. Nisam mogla da uživam, stalno sam morala da gledam svoje male sestriće. Još mi je samo to falilo...
- Auuu! - pala sam na led.
- Pazi kuda ideš! - viknuo je neko.
Okrenula sam se. Bilo mi je malo mutno pred očima. Ugledala sam mladića, sa krupnim smeđim očima.
- Izvini - bilo je sve što sam uspjela da kažem. Nakon toga se više ništa nisam sjećala. Probudila sam se u svom krevetu, sa čvorugom na glavi. Oko mene su, postrojeni kao u vojsci, stajali moji.
- Srećo mamina, boli li te puno?
- Jadno kumče moje, ona ovo nije zaslužila.
- Zaboga, ostavite dijete na miru! Dobro je da je onaj momak bio tako pažljiv pa je nije pustio da se smrzava. Zaledila bi mi se tamo od hladnoće.
- Istina, jako pažljiv momak...
- Mora da je iz dobre kuće. Ne viđaju se često takva djeca...
- Čekajte! - viknula sam. - Recite mi šta se dogodilo, ne sjećam se.. ovaj ničega...
Sve su mi do detalja ispričali...
- Mnogo fin momak... doduše, malo smotan.
- Da znaš samo kako je lijepo vaspitan: ''Dobar dan, ja znam red i poštujem starije.''
Meni je više djelovao kao ulizica. Ali nisam htjela da prekidam porodično izlaganje.
- Izvinjavao se, sve kao ''Ja sam kriv, sve je to zbog mene.'' A ja mu lijepo kažem, ''Dijete moje, nemoj da se izvinjavaš toliko. Čime ti se bave roditelji?''
- Da znaš samo kako je lijepo odgovarao na pitanja - puna rečenica.
- Stanite! - nisam više mogla da izdržim. - Niste mi rekli kako se zove, a pritom zaboravljate da je on razlog zašto ležim u krevetu!
- Bože, stvarno smo zaboravili da pitamo dijete za ime - rekoše svi u glas.
Htjela sam da poludim.
- Ali nama je rekao da se zove Stefan - oglasiše se njeni sestrići.
Znači - gospodin Stefan iz dobre kuće, nasmijala sam se u sebi.
Dan uoči Nove godine atmosfera je bila fantastična. Svi su bili uzbuđeni, a pogotovo ja - neprestano sam mislila na one vatrene, smeđe oči.
- Jesi sigurna da si dobro? Nešto si mi odsutna... - bila je sumnjičava majka.
- Ja sam lijepo rekla da treba je da odvedemo da snimi glavu, led je opasan - nije odustajala tetka. - Baš sam neki dan čitala u novinama...
Nisam više mogla da ih slušam, izašla sam napolje. Udisala sam hladan vazduh i zamišljeno gledala u nebo.
- Djeco, hoće neko sa mnom po jelku? - upitao je ujak.
To nije loša ideja, pomislila sam. Možda mi šetnja odvuče pažlju od misli koje su me obuzimale.Bilo je baš zahladnilo. Iako je pijaca prilično udaljena, vrijeme nam je brzo prošlo jer ujak nije prestajao da priča. Nekako smo došli i do ljubavi. Tu je ujak bio vrlo znatiželjan.
- Pa, kaži ti svom uju, je l' ima neki dečkić?
- Ma jok, nemam ja vremena za to... - počela sam, a onda sam zanemila jer sam ugledala poznate smeđe oči. Stajao je tamo, bila sam sigurna da je to on.
- Ujko, ustvari ima jedan.. Ali molim te da ne kažeš nikome.
Možeš li po jelku?
I prije no što je išta stigao da mi odgovori, nestala sam. Mladost - ludost, pomislio je ujak.
- Zdravo, ja sam ona djevojka koju si oborio s nogu na klizanju..
Ups! Nije trebalo tako da zvuči. Kako samo mogu da odvalim tako nešto?! Svaka mi čast!, pomislila sam.
- Jao... Tako mi je žao, izvini, molim te... Pobjegao sam kao kukavica.. Trebalo je da sačekam da se probudiš... Pa, kako ti je glava?
- OK. Valjda..
- Mogu li da te častim toplom čokoladom. To je najmanje što mogu da učinim.
Otišli smo na toplu čokoladu i ispričali smo se kao da se poznajemo sto godina. Pretresli smo toliko tema da nisam ni primjetila kako je vrijeme brzo proletjelo.
- O bože, koliko je već sati...
- Slušaj, mogli bismo ovo da ponovimo..
- Naravno.
Razmjenili smo brojeve telefona.
Probudio me je alarm. Šteta što je to bio samo san, ali za jedno sam sigurna - ove godine definitivno idem na klizanje.
Probudili su me sunčevi zraci. Otvorila sam prozor i duboko udahnula. Danas trebam da idem na klizalište. Divno! Obožavam zimu zbog klizanja. Iako je bio decembar, napolju nije bilo hladno. Ali ja sam se već navikla na hladnoću. Praćena povorkom svojih sestrića, koračala sam na čelu te male kolone.
Po dolasku smo iznajmili klizaljke i avantura je mogla da počne. Nisam mogla da uživam, stalno sam morala da gledam svoje male sestriće. Još mi je samo to falilo...
- Auuu! - pala sam na led.
- Pazi kuda ideš! - viknuo je neko.
Okrenula sam se. Bilo mi je malo mutno pred očima. Ugledala sam mladića, sa krupnim smeđim očima.
- Izvini - bilo je sve što sam uspjela da kažem. Nakon toga se više ništa nisam sjećala. Probudila sam se u svom krevetu, sa čvorugom na glavi. Oko mene su, postrojeni kao u vojsci, stajali moji.
- Srećo mamina, boli li te puno?
- Jadno kumče moje, ona ovo nije zaslužila.
- Zaboga, ostavite dijete na miru! Dobro je da je onaj momak bio tako pažljiv pa je nije pustio da se smrzava. Zaledila bi mi se tamo od hladnoće.
- Istina, jako pažljiv momak...
- Mora da je iz dobre kuće. Ne viđaju se često takva djeca...
- Čekajte! - viknula sam. - Recite mi šta se dogodilo, ne sjećam se.. ovaj ničega...
Sve su mi do detalja ispričali...
- Mnogo fin momak... doduše, malo smotan.
- Da znaš samo kako je lijepo vaspitan: ''Dobar dan, ja znam red i poštujem starije.''
Meni je više djelovao kao ulizica. Ali nisam htjela da prekidam porodično izlaganje.
- Izvinjavao se, sve kao ''Ja sam kriv, sve je to zbog mene.'' A ja mu lijepo kažem, ''Dijete moje, nemoj da se izvinjavaš toliko. Čime ti se bave roditelji?''
- Da znaš samo kako je lijepo odgovarao na pitanja - puna rečenica.
- Stanite! - nisam više mogla da izdržim. - Niste mi rekli kako se zove, a pritom zaboravljate da je on razlog zašto ležim u krevetu!
- Bože, stvarno smo zaboravili da pitamo dijete za ime - rekoše svi u glas.
Htjela sam da poludim.
- Ali nama je rekao da se zove Stefan - oglasiše se njeni sestrići.
Znači - gospodin Stefan iz dobre kuće, nasmijala sam se u sebi.
Dan uoči Nove godine atmosfera je bila fantastična. Svi su bili uzbuđeni, a pogotovo ja - neprestano sam mislila na one vatrene, smeđe oči.
- Jesi sigurna da si dobro? Nešto si mi odsutna... - bila je sumnjičava majka.
- Ja sam lijepo rekla da treba je da odvedemo da snimi glavu, led je opasan - nije odustajala tetka. - Baš sam neki dan čitala u novinama...
Nisam više mogla da ih slušam, izašla sam napolje. Udisala sam hladan vazduh i zamišljeno gledala u nebo.
- Djeco, hoće neko sa mnom po jelku? - upitao je ujak.
To nije loša ideja, pomislila sam. Možda mi šetnja odvuče pažlju od misli koje su me obuzimale.Bilo je baš zahladnilo. Iako je pijaca prilično udaljena, vrijeme nam je brzo prošlo jer ujak nije prestajao da priča. Nekako smo došli i do ljubavi. Tu je ujak bio vrlo znatiželjan.
- Pa, kaži ti svom uju, je l' ima neki dečkić?
- Ma jok, nemam ja vremena za to... - počela sam, a onda sam zanemila jer sam ugledala poznate smeđe oči. Stajao je tamo, bila sam sigurna da je to on.
- Ujko, ustvari ima jedan.. Ali molim te da ne kažeš nikome.
Možeš li po jelku?
I prije no što je išta stigao da mi odgovori, nestala sam. Mladost - ludost, pomislio je ujak.
- Zdravo, ja sam ona djevojka koju si oborio s nogu na klizanju..
Ups! Nije trebalo tako da zvuči. Kako samo mogu da odvalim tako nešto?! Svaka mi čast!, pomislila sam.
- Jao... Tako mi je žao, izvini, molim te... Pobjegao sam kao kukavica.. Trebalo je da sačekam da se probudiš... Pa, kako ti je glava?
- OK. Valjda..
- Mogu li da te častim toplom čokoladom. To je najmanje što mogu da učinim.
Otišli smo na toplu čokoladu i ispričali smo se kao da se poznajemo sto godina. Pretresli smo toliko tema da nisam ni primjetila kako je vrijeme brzo proletjelo.
- O bože, koliko je već sati...
- Slušaj, mogli bismo ovo da ponovimo..
- Naravno.
Razmjenili smo brojeve telefona.
Probudio me je alarm. Šteta što je to bio samo san, ali za jedno sam sigurna - ove godine definitivno idem na klizanje.
Nema komentara:
Objavi komentar