Naši Snovi 96

Ljubav, to je nešto što se riječima opisati ne može.Sanjao sam curu koju poznajem i koja mi se jako sviđa da sam sa njom u vezi i da planiramo brak.Naravno sve je to dio još jednog sna, ali ipak ispričat ću vam ovaj san.Upoznali smo se kraj rijeke onako u zoru.Lijep ljetni miris drveća, priroda i ostalo.Prilazi ona pruža ruku.Zdravo ja sam Tatjana.Ja onako bez teksta trljam oči da vidim da li sanjam, kad ono stvarnost.Pružim i ja odmah ruku predstavim se, malo smo razgovarali i dogovorimo se da jedan dan izađemo van.I tako je i bilo.Izašli smo mi vani popili kafu i otišli malo šetati gradom.Sve je super bio, čak i vrijeme koje je tako dobro poslužilo.Sjeli smo u park i počeli se sve više zbližavati i odjednom neka gužva ovo ono i odemo mi.Vremenom smo se zaljubili jedno u drugo pa smo se dosta opustili.Drugi dan smo se krenuli naći i samo što sam izašao iz zgrade...Probudio sam se i moj san se raspao.

Naši Snovi 95

Godina 1503 doba gdje je vladao veliki vladar Sulejman.On je vladao Osmanskim Carstvom (Turska).Bio sam trgovac u Prijestoljnici (Carigrad - Istanbul).Pošto je većina starijih i iskusnijih ljudi bilo na tržnici, ja mlad neiskusan i naravno uvijek preveslan.Jedan dan dobio ja iz Italije kvalitetnu robu.Donjeli su mi stotinjak papuča.Prodajem ja i ništa skoro nisam prodao već pola dana.Već ja krenuo da pakujem se, jer vidim nema ništa od toga, čim sam krenuo dođe neki čovjek ispred štanda.Imao je smeđi plašt na sebi i kapuljaču na glavi.Namrgođen sa bradom izgledao je strašno.Upitao me koliko su ti papuče i ja mu onako sa drhtavim glasom odgovorim.Rekao je dobro, zahvali se na tome što sam bio kulturan.Nakon par minuta dođeše neka dvojica mladića i rekli su uzimamo sve papuče.Ja sav sretan drago mi što sam prodao sve papuče, sad ću imati novca dovoljno za čitav mjesec normalnog života.Odnesoše papuče i dadoše mi novac.Krenuo sam kući i brojim novac, kad opet vidim izdaleka tog čovjeka sa kapuljačom.Smaknu kapuljaču i nasmijehnu se.Kad sam pogledao malo bolje vidio sam dvojicu mladića kako stavljaju papuče na njegovu kočiju.Shvatio sam odmah da je on vladar i da su ta dva mladića njegove sluge.Krenuo sam prema njemu sa pognutom glavom da mu se zahvalim i taman što sam stigao i krenuo da mu poljubim plašt sve je oko mene nestalo.Probudio sam se u 21.st 2013 godina u svojoj sobi na svom vlastitom krevetu.Shvatio sam da je to nažalost bio jedan san koji će mi duboko ostati urezan u pamćenje.

Naši Snovi 94

Hodam ja gradom,tocnije na forumu.Setajuci tako zvoni mi mobitel.Uzimam mobitel iz dzepa vidim zove me nepoznati broj.Javljam se ja na mobitel i pitam tko je,kazu da zovu za posao,da su vidjeli oglas kako trazim posao,kako znam raditi s autom.Ja kazem da je istina to,da sam stavio oglas i da trazim posao.No oni se meni niti ne predstavljaju nego govore u vezi sastanka.Dogovorili smo mi sastanak.Sutra dan,ja se spremam,oblacim odjelo,kosulju i kravatu naravno i odlazim na sastanak te upoznajem sefa mehanicarskog lanca po cijelom svijetu.Bio je to sef West Coust Costums-a jednostavno nisam mogao vjerovati.Pricali smo oko posla,rekao mi je da zeli otvoriti radionu u hrvatskoj,da mu treba izvrstan mehanicar.Drage volje sam prihvatio taj posao.Putovali smo do Zagreba kako bih vidio radionu u kojoj cu raditi.Bilo je jednostavno pre dobro,velika hala,ogromna radionica,te jos veca galerija vec dobro nabrijanih auta.Obisli smo galeriju te vidjeli odlicne aute.Ulazimo u radionu a na dizalici vec meni poznat auto mazda 5.Kaze meni sef,jel vidis onu mazdu? Kazem ja da vidim.Kaze on meni e to je prvi auto na kojem ces raditi.Pitam ga ja kada tocno krecem s radom.Kaze on mene sutra vec,upoznaj ostale mehanicare i sutra kreces s radom.Rekao sam da cu s zadovoljstvom to napraviti.Upoznao sam sve decke to jest buduce kolege.Probudio sam se ujutro i krenuo na posao.Krenuo sam ja rastavljat motor i rastavio pola auta a ono vec pocela marenda.Rekao sam kolegama da cu ja ostati da necu marendat nego da cu nastaviti s poslom.Rekli su mi kako hocu.I tako rastavljam ja auto,kada odjednom cuje se popustanje dizalice.Dizalica je pala na mene,nisam se mogao micati,zapomagao sam,zvao sam kolege,nitko me nije cuo jer su isli na marendu!Kada odjednom probudim u svom krevetu i shvatim da je to sve bio san!

Naši Snovi 93

Ovih sam dana sva od sna. Sanjam. Čvrsto, iskreno, lucidno, blesavo, nerealno, zastrašujuće, prelepo…otvorenih očiju…uvek sanjam. I uvek se u realnost vraćam malo umorna… Sinoć sam sanjala jedan jako zanimljiv san.
Probudili su me sunčevi zraci. Otvorila sam prozor i duboko udahnula. Danas trebam da idem na klizalište. Divno! Obožavam zimu zbog klizanja. Iako je bio decembar, napolju nije bilo hladno. Ali ja sam se već navikla na hladnoću. Praćena povorkom svojih sestrića, koračala sam na čelu te male kolone.
Po dolasku smo iznajmili klizaljke i avantura je mogla da počne. Nisam mogla da uživam, stalno sam morala da gledam svoje male sestriće. Još mi je samo to falilo...
- Auuu! - pala sam na led.
- Pazi kuda ideš! - viknuo je neko.
Okrenula sam se. Bilo mi je malo mutno pred očima. Ugledala sam mladića, sa krupnim smeđim očima.
- Izvini - bilo je sve što sam uspjela da kažem. Nakon toga se više ništa nisam sjećala. Probudila sam se u svom krevetu, sa čvorugom na glavi. Oko mene su, postrojeni kao u vojsci, stajali moji.
- Srećo mamina, boli li te puno?
- Jadno kumče moje, ona ovo nije zaslužila.
- Zaboga, ostavite dijete na miru! Dobro je da je onaj momak bio tako pažljiv pa je nije pustio da se smrzava. Zaledila bi mi se tamo od hladnoće.
- Istina, jako pažljiv momak...
- Mora da je iz dobre kuće. Ne viđaju se često takva djeca...
- Čekajte! - viknula sam. - Recite mi šta se dogodilo, ne sjećam se.. ovaj ničega...
Sve su mi do detalja ispričali...
- Mnogo fin momak... doduše, malo smotan.
- Da znaš samo kako je lijepo vaspitan: ''Dobar dan, ja znam red i poštujem starije.''
Meni je više djelovao kao ulizica. Ali nisam htjela da prekidam porodično izlaganje.
- Izvinjavao se, sve kao ''Ja sam kriv, sve je to zbog mene.'' A ja mu lijepo kažem, ''Dijete moje, nemoj da se izvinjavaš toliko. Čime ti se bave roditelji?''
- Da znaš samo kako je lijepo odgovarao na pitanja - puna rečenica.
- Stanite! - nisam više mogla da izdržim. - Niste mi rekli kako se zove, a pritom zaboravljate da je on razlog zašto ležim u krevetu!
- Bože, stvarno smo zaboravili da pitamo dijete za ime - rekoše svi u glas.
Htjela sam da poludim.
- Ali nama je rekao da se zove Stefan - oglasiše se njeni sestrići.
Znači - gospodin Stefan iz dobre kuće, nasmijala sam se u sebi.
Dan uoči Nove godine atmosfera je bila fantastična. Svi su bili uzbuđeni, a pogotovo ja - neprestano sam mislila na one vatrene, smeđe oči.
- Jesi sigurna da si dobro? Nešto si mi odsutna... - bila je sumnjičava majka.
- Ja sam lijepo rekla da treba je da odvedemo da snimi glavu, led je opasan - nije odustajala tetka. - Baš sam neki dan čitala u novinama...
Nisam više mogla da ih slušam, izašla sam napolje. Udisala sam hladan vazduh i zamišljeno gledala u nebo.
- Djeco, hoće neko sa mnom po jelku? - upitao je ujak.
To nije loša ideja, pomislila sam. Možda mi šetnja odvuče pažlju od misli koje su me obuzimale.Bilo je baš zahladnilo. Iako je pijaca prilično udaljena, vrijeme nam je brzo prošlo jer ujak nije prestajao da priča. Nekako smo došli i do ljubavi. Tu je ujak bio vrlo znatiželjan.
- Pa, kaži ti svom uju, je l' ima neki dečkić?
- Ma jok, nemam ja vremena za to... - počela sam, a onda sam zanemila jer sam ugledala poznate smeđe oči. Stajao je tamo, bila sam sigurna da je to on.
- Ujko, ustvari ima jedan.. Ali molim te da ne kažeš nikome.
Možeš li po jelku?
I prije no što je išta stigao da mi odgovori, nestala sam. Mladost - ludost, pomislio je ujak.
- Zdravo, ja sam ona djevojka koju si oborio s nogu na klizanju..
Ups! Nije trebalo tako da zvuči. Kako samo mogu da odvalim tako nešto?! Svaka mi čast!, pomislila sam.
- Jao... Tako mi je žao, izvini, molim te... Pobjegao sam kao kukavica.. Trebalo je da sačekam da se probudiš... Pa, kako ti je glava?
- OK. Valjda..
- Mogu li da te častim toplom čokoladom. To je najmanje što mogu da učinim.
Otišli smo na toplu čokoladu i ispričali smo se kao da se poznajemo sto godina. Pretresli smo toliko tema da nisam ni primjetila kako je vrijeme brzo proletjelo.
- O bože, koliko je već sati...
- Slušaj, mogli bismo ovo da ponovimo..
- Naravno.
Razmjenili smo brojeve telefona.
Probudio me je alarm. Šteta što je to bio samo san, ali za jedno sam sigurna - ove godine definitivno idem na klizanje.

Naši Snovi 92

Djecak po imenu Ronald htio je toliko postati glumac, pa se jednoga dana zaputio prema Hollywoodu ne bi li pronasao svoju srecu.
Kada je stigao u Hollywood prvo sto mu je bilo na pameti jest da posjeti cuveni muzej, gdje je mnostvo glumaca od starijih generacija pa do danasnjih. Pri ulasku u muzej morao je platiti kartu koja je bila oko vrtoglavih 100 $ no njemu nije bilo tesko dati. Tokom razgledavanja muzeja doso je do jednog malo starijeg covjeka koji je naravno bio kip kao i svi ostali i stao i gledao u njega nekih 15-ak minuta. Rekao je u sebi ''To je to, to je on, to je taj'' veliki Jason Statham njegov najdrazi idol zbog kojeg i zapravo zeli postati glumac. Njegovi nevjerojatni akcijski filmovi danas svu mladež zaražuju pa tako i mladog radoznalog Ronalda. Nakon odlaska iz muzeja sreo je direktora muzeja starijeg covjeka koji se naravno i upoznao sa njegovim idolom Jasonom, a djecak ga nije prestajao pitati o njemu. Covjek je poznavao Jasona jako dobro, ajmo reci da su bili kao braca i znao je njegove probleme. Ronald je jednostavno progovorio svoj problem koji ga je jako mucio, a taj je bio da zeli postati kao Jason. Na pocetku Covjek nije mogao povjerovati u to da Ronald moze postati poput Jasona, ali mu je pruzio priliku u obliznjem teatru gdje je naravno Ronald dobio tu priliku i cast. Na audiciju je stigao i Jason Statham koji je to samo pomno pratio. Ronald je dobio zadatak od ziria da se rasplace na silu sto je Ronald obje rucke prihvatio. Krenuo je plakati,a ziri nije mogao povjerovati u to, Ronald je plakao kao kisna godina dok ziri nije progovorio i rekao imamo novog talenta primit cemo ga na akademiju zasluzio je to. I tako je Ronald postao Hollywoodski glumac, sve dok se nije jedno jutro probudio.

Naši Snovi 91

Jedno jutro ustajem iz kreveta, sidjem na donji sprat i vidim mama i tata gledaju zabrinuto TV. Pitam ih sta se desava, prvo su sutali i onda mi rekli da je poceo rat. Umjesto da me bude strah naprotiv mene to obraduje jer cu ici u rat. Naime rat je izbio u Kini napadom Amerike na njihov glavni grad, zatim su se povukle sve velike sile svijeta i stale na jednu stranu. Sjedio sam tako u kuci citav dan gledao TV i cekao noce vijesti. Odjednom se cula jaka buka kao da 50 mlažnjaka proljeće nebom, istrčao sam vani pogledo na nebo i vidio sam jako puno malih i velikih aviona kako visoko lete u jednom pravcu. Nakon par sati u dvoriste ulazi džip iz kojeg izlazi jedan oficir koji je dosao po mene kako bi isao u borbu, uzimali si iz citavog grada ljude za vojsku. Bio sam par dana na obuci i onda je doslo vrijemea pravi rat. Ja sa jos jednom grupom od 20 vojnika smo prebaceni u Tursku jer je i ona bila pod napadima amerikanaca. Cim smo dosli u grad pocela je jaka pucnjava granate su padale na sve strane. Ja sam se potpuno izgubio u svemu tome nisam znao gdje sam, gledao sam okolo i vidio da vojinici samo padaju pogođeni, u tom trenutku pada granata u blizini mene te padam u nesvijest. Nakon par minuta se budim pogledam oko sebe i vidim da sam u svojoj sobi kod kuce. „Huh! sreca bio je samo glup san“.

Naši Snovi 90

Moraš mu reći. Već godinu dana ćutiš i kriješ da ga voliš, vrijeme je da na tu priču staviš tačku. Ili zarez, bilo šta, samo da se pomjeriš sa mjesta gdje si sada! Zaslužuješ to! - bile su riječi moje najbolje drugarice koje su mi odjekivale cijelog poponeva u glavi.
Ali šta ako on i dalje misli da sam dijete? Ipak, tada nisam znala da je sve već bilo gotovo...
Znam ga već dugo, još od vremena kad smo bili djeca i kada nam je najveća briga bila da li će naši junaci iz crtaća uspjeti da pobjede grozne neprijatelje. Ali to je sada davno prošlo vrijeme i mnoge stvari su drugačije. Nekada sam bila sigurna da je jednostavno nemoguće da se zaljubim u njega, ali život ne pita za mišljenje. On više nije bio samo poznanik, drug iz djetinjstva, nego nešto više. I posle godinu dana osjećanja prema njemu nisu nestala, samo su se još više produbila. Željela sam da mu sve priznam, ali uvijek bi se umješao neki unutrašnji glas koji bi me spriječio u tome. A pitanja koja su mi se motala po glavi ostajala su bez odgovora. Da li on mene smatra bebom, razmaženom kliknom? Jesu li četiri godine razlike između nas za njega previše? Bila sam sigurna da njega zanimaju starije djevojke.
Lako je drugima da ti govore šta da uradiš kada ne znaju kako se osjećaš, o čemu brineš, koliko ti neko znači. Ali sada sam i sama shvatila šta treba da učinim, trebalo je samo smisliti kako i kada...
Posle mnogo ubjeđivanja i gomile savjeta od drugarica, odlučila sam da to i uradim.
- Da, reći ću mu! - uzviknula sam sa nekim osjećajem olakšanja.
Drugarice su se ponudile da idu sa mnom, da budu u blizini ako mi zatrebaju, ali ja sam ih odbila. Od druga sam saznala da je moja simpatija trenutno u nekoj radionici i da popravlja automobil, pa sam se, priznajem sa tremom, uputila ka njemu. Ali bila sam odlučna u svojoj namjeri, zaslužila sam barem da znam na čemu sam sa njim! Ipak, koraci su mi bili teški, kao da su mi stopala okovana, ubrzano sam disala, a ruke su mi se tresle. Stigla sam do radionice. Imala sam odjećaj kao da sam hodala danima, jeza mi je ispunila svaki dio tijela, ali nisam htjela da odustanem jer sam čvrsto odlučila da ovu epizodu izvedem do kraja.
Čim sam ušla u radionicu, vidjela sam ga. Htjela sam da ga pozdravim, ali osmijeh mi se u trenutku zaledio i osjetila sam da mi nestaje tlo pod nogama. Odnekud se pojavila neka djevojka, zagrlila ga i poljubila. Poželjela sam da istrčim u suzama i pobjegnem što dalje odatle, ali nisam to uradila. Ljubazno sam mu se javila i počeli smo da pričamo. Nisam znala o čemu zapravo razgovaramo, samo sam odsutno odgovarala osmjehujući se bolnim osmjehom. A onda se on okrenuo ka onoj djevojci i rekao mi:
- Da te upoznam, ovo je moja djevojka Marija.
- Andrea, drago mi je - izgovorila sam najveću laž koja mi je tako teško pala, osjećala sam se kao da ću svakog trenutka ispustiti bujicu suza.
- Marija - rekla je poljubivši me u obraz.
Kroz glavu mi je prošlo: da li da joj se osmjehnem, ili da joj iščupam kosu s glave?! Ne znam kako sam to izdržala. Glumila sam kako su mi slatki zajedno i opušteno pitala koliko dugo su zajedno.
- Pa, oko nedelju dana - odgovorio mi je.
- Lijepo, lijepo - opet sam slagala kroz osmjeh. U očima mi se vidjela tuga, usne su se smijale kao po komandi, a u sebi sam ''pucala''. Bol koji sam tada osjećala ne može se uporediti ni sa čim. A onda, baš kada treba, zazvonio mi je mobilni. Spas - Jovana i Tijana su željele da čuju šta se desilo.
- Ej, ovaj, izvini, zvoni mi telefon, sad ću doći - nekako sam izgovorila odlazeći na drugi kraj radionice.
- Halo?
- Eeee, pričaj, šta je bilo? Jesi mu rekla? - upitala je Jovana.
- Nisam, Jole - odgovorila sam.
- Zašto, pa bila si odlučna da mu sve kažeš - rekla je pomalo razočarano, dok se u pozadini čuo Tijanin glas:
- Jao, pa zašto nije?
- A čekate me? Evo odmah krećem, kod klupa, važi - pokušala sam da se izvučem.
- Dea, kakve klupe? Šta je bilo? - upitala je zabrinuto Jovana, ali pošto sam ćutala, shvatila je - OK, vidimo se za petnaest minuta pa ćeš mi sve ispričati, ništa te ne razumijem.
- Vidimo se - uzviknula sam i prekinula vezi. - Moram da idem, čekaju me drugarice, drago mi je što smo se vidjeli - rekla sam mu.
- Važi, vidimo se - odgovorio je on.
- Drago mi je što smo se upoznale - rekla je Marija.
- Da, ćao, dobacila sam izlazeći.
Pokušavala sam da zadržim suze govoreći sebi da imam snage za to, ali nisam mogla. Uzdignute glave sam pušala suze da miluju moje obraze i padaju na majicu. Bila sam tako usamljena, kao da niko na ovom svijetu nije brinuo za mene.
Kada sam u daljini ugledala Jovanu i Tijanu, bilo mi je lakše. Obrisala sam suze i prišla im. Odmah im je bilo jasno da nešto nije u redu.
- Šta je bilo, pričaaaaaj? - viknule su uglas.
- On.. on.. ima.. de..devojku...
Nisam mogla više ništa da kažem. Napale su me gomilom pitanja, na koja im nisam dala odgovor jer nisam imala snage. Kada sam se napokon smirila, obrisala sam suze i počela da govorim. O njemu, o njoj, o svemu. Željela sam da se povučem u svoju sobu i isplačem pa sam pozdravila drugarice i krenula kući. Ispratile su me riječima da on ne zaslužuje moje suze.
Kada sam stigla kući, otrčala sam u svoju sobu i bacila se na krevet. I sve što je moglo da se čuje bili su moji jecaji. Ni sama ne znam kako sam uspjela da zaspim.
A onda sam čula mamin glas kako me budi.
- Dea, hajde budi se, znaš li koliko je sati? Polako sam otvorila oči i ugledala njen mio lik.
- Hajde, vrijeme za ustajanje je davno prošlo.
- Evo me, sad ću - odgovorila sam.
- I šta si to sanjala, cijelu noć si jecala - rekla je.
Sanjala? Sve je to bio samo san?! Jupi!! Nasmješila sam se i odahnula. Osjetila sam veliko olakšanje.
- Ne znam, ne sjećam se - odgovorila sam sa osmjehom na licu.
Ali san je izgledao tako stvarno. Pitala sam se odakle mi ta Marija i cijeli taj scenario koji mi je pokvario noć. Razmišljala sam da li je to znak da ne treba tako nešto da uradim, da ne treba da mu priznam svoja osjećanja. U svakom slučaju, u snu je bila stavljena tačka na tu priču.

Naši Snovi 89

Ljubav, to je nešto što se riječima opisati ne može.Sanjao sam curu koju poznajem i koja mi se jako sviđa da sam sa njom u vezi i da planiramo brak.Naravno sve je to dio još jednog sna, ali ipak ispričat ću vam ovaj san.Upoznali smo se kraj rijeke onako u zoru.Lijep ljetni miris drveća, priroda i ostalo.Prilazi ona pruža ruku.Zdravo ja sam Tatjana.Ja onako bez teksta trljam oči da vidim da li sanjam, kad ono stvarnost.Pružim i ja odmah ruku predstavim se, malo smo razgovarali i dogovorimo se da jedan dan izađemo van.I tako je i bilo.Izašli smo mi vani popili kafu i otišli malo šetati gradom.Sve je super bio, čak i vrijeme koje je tako dobro poslužilo.Sjeli smo u park i počeli se sve više zbližavati i odjednom neka gužva ovo ono i odemo mi.Vremenom smo se zaljubili jedno u drugo pa smo se dosta opustili.Drugi dan smo se krenuli naći i samo što sam izašao iz zgrade...Probudio sam se i moj san se raspao.

Naši Snovi 88

Bila je subota. Došlo je vrijeme za trening. Spremim se ja ze trening, sjedem u svoj Audi Q7 i odem do dvorane. Tamo su me čekali moji suigrači Daniel Narcise, Michel Hansen, Ivano Balić i ostali. Ono normala, pozdravio se sa njima i tako mi uđemo u svlačionicu. Tamo su nas čekale nove patike, majice, trenerke i ostalo od novog sponzora[/COLOR][/B][COLOR=#ff0066]. [B]Bilo nam je drago. Spremili smo se za trening i krenuli se zagrijavati. Bio je to zadnji trening prije finala Lige prvaka. Završio je trening, trener ulazi u svlačionicu i govori nam taktiku, diže nam moral i te stvari. Bilo smo jako nabrijani da pobjedimo. Došao sam u svoju vilu. Popio sam čašu magnezija da dođem malo sebi i otišao u džakuzi da se opustim. Da opustim mišiće i to. [/B][B]Bilo mi je dosta džakuzija. Popio sam čašu mlijeka, oprao zube i otišao spavati da budem odmoran za utakmicu. Samo sam mislio na utakmicu, jedva sam zaspao. Spavam ti ja kad odjednom zazvoni mobitel, alarm. Probudim se, ali više nisam u svojoj vili nego u običnoj sobi. Shvatio sam da je to sve bio jedan lijepi san.

Naši Snovi 87

Jednog jutra ja mislim bio je utorak i ja ustam i krenem da nadem posao..Uzimam razne oglase,pregledavam novine i nadem posao pomoćnog menagera..Piše: " Zapošljava se jedan pomoćni Trener u klubu AC Milan "..Ja trljam oči gledam je ovo san, derem se po kuci i odem spavati..Operm zube,prikrstim se,upalim muziku i zavuljam s u dek..
" SAN "
Ustajem i zove me otac " Sine spremi se našao sam ti posao obuci sto starije "I ja sam se nadao da ću dobit dobar posao i sve a tamo bauštelac..I prolaze dani i prolaze da nadem drugi posao i nigdje..I tako sam ja bio primoran da radim u jednoj firmi koja se bavi građevinom, bauštela, mješalica majka.I prvi dan odem ja na posao, ništa lagano, 12 sati (od 6 do 6) guram kolica, nosam kofu, lopata u rukama, znoj ne staje, a glad me ubija.I nakon mukotrpnog rada, vratim se kući, em što jedem odmah za računar, ma gle, ko me to čeka? Moj FM, ide "load game", opa čeka me lagan test kod Udinesea, ajmo skovat taktiku, ajmo pobijedit.No, prije toga se zaputim na cro-manager forum, u nadi da me čekaju novosti, i tamo naletim na tonu postova koji su napisani dok sam ja crnčio. Idem redom, odgovaram na te postove, tražim pomoć vezanu za taktiku, čujem se na msn-u sa Jasminom (raja sa cro managera), Marinom i ostalom škvadrom.Svi igraju i školuju se, pa dobro i ja se školujem (ali moja škola, krova nema ).I tako igraj cijelu noć, jutro je, gasim tiho komp (naravno prije snimanja karijere) i krećem na posao, gle čuda 5 je sati. U 6 sam na poslu i ista priča se ponavlja.Prolaze sati, dani i mjeseci a ja zarobljen u bauštelca, kojeg ruku na srce, nikad nisam sanjao, eh Edmire, nema više pustih snova, i onu su te napustili.Ništa kožna fotelja, odijelo, cipele, roleks, auto.Sad se svodi na rukavice, prljavu odjeću, kolica, čizme..Eh što nisam učio kad je trebalo moj Bože!Ah onda, sasvim neočekivanom nesluteći, prijavim se za jedan tzv. turnir kojeg organizuje klub AC Milan, navodno, oni će skupit sve igrače ove igrice, i pobjednik će na kraju dobiti priliku da sjedne na klubu slavnog Milana.Ispričam ja to drugarima na poslu, kad ismijavnaje, a komentari su bili tipa:
"Da nećeš sjest na klupu Milana, hahaha?"
"Daj ba čovječe ne možeš ti ni kopačke čistit igračima Milana"
"Haj se ti sinko smiri, popi čašu vode, i nastavi da kopaš"
I tako su mene čitavo vrijeme izazivali na poslu i nisam se mogao izdrzati i dao sam otak..
Ustanem se,operem zube,palim kompjuter i provodim dane uz njega i prijatelje

Naši Snovi 86

Ustajem ujutro umivam se, perem zube, pravim friz. Uzimam torbu za Nogomet, stavljam kopačke, štucne. Izlazim u grad. Predamnom je veliki spektakl, utakmica mojih snova!
Igramo ja i moj tim, utakmica počinje za 15 minuta, ugroženi smo, nestrpljivi uskoro počinje SAN!
Izlazimo na stadion, himne slušamo, pozdravljamo se sa protivncicima, igra počinje!
Sudija pišti za početak utakmice! Opet smo ugroženi, gubimo! Ako ovo pobjedimo naš SAN će se ostvariti, idemo na Svjetsko Prvenstvo!
Naš majstor postiže gol, sretni smo, veselimo se! Vrijeme teče.
Poluvrijeme vraćamo se u svlačionicu, odrađujemo taktiku, vraćamo se na teren!
Srce nam je tu, označio se početak utakmice!
Krećemo! Blizu smo gola, ukazala se prilika da ostvarimo SAN! Ali nažalost mašio je!
Preostalo je još 5 minuta!Napadamo! Bližimo se ka golu! Imamo opet priliku da ostvarimo SAN, svi žmirimo, čuli smo huk sa tribina!
Vidjeli smo loptu u GOLU! Veselimo se, sretni smo! Idemo na Svjestko Prvenstvo! Čitavu noć se slavi! SAN se završava, gotovo je!

Naši Snovi 85

Srijeda najtezi dan u skoli, sjedmo mi na satu kirurgije, doktor polako ispituje redom a mene stisao stra, nisam dobro naucio i necu da odgovaram. Kad se zacu buka u hodniku, vriska i galama. Brzo doktor izadje iz razreda i mi za njim. Kad ono u hodniku stoje neki ljudi u crnom naoruzani do zuba. A ispred njih nekolimo mrtvih đaka. Brzo smo se vratili nazad u razred skoro uplakani od straha. Ulazni jedan od onih ljudi u razred i kaze nam da ne pokusavamo nista inace cemo zavrsiti kao i oni đaci koji su ubijeni. Svi smo se kupili u jedan cosak razreda. Ubrzo su se pojavili policija, hitna, vatogasci, vojska i svi su okruzili skolu. Rekli su preko razglasa da su teroristi u skoli i da traze velike pare a za uzvrat nece dici skolu u zrak. Eh tad sam znao da smo u jako velikim problemima. Policija je pokusala stupiti u kontakt s njima da sto vise oduze pregovore ne bi li smislili neko riješenje. No vrijeme je prolazilo i prolazilo a riješenja nije bilo. Teroristi su se razljutili i rekli da je bomba aktivirana. Nakon toga policija je odlucila upasti u skolu, culi su se pucnjevi u skoli na sve strane, najednom jedna jaka eksplozija zbog koje se strasno trznem, pogledam oko sebe i shvatim da sam kod kue u krevetu i da je to sve bio samo san.

Naši Snovi 84

Grmi, sijeva, padne kiša, onda grad... opet grmi.. Volim zvuk potumle grmljavine i padanja kiše. Znate li kako se lijepo spava po takvom vremenu? Sjedim na fotelji, držim knjigu u rukama i ispijam topli čaj. Bacam pogled kroz prozor, dok mi nova Rijanina pjesma odvlači pažnju. Misli mi odlutaju. Počinjem da sanjam.Danas nisam sanjala o klasičnoj ljubavi. Ne. Danas sam sanjala o prijateljstvu, onom najjačem, koja nas prati kroz život i bez koje biste bili izgubljeni. Da li ovaj san ima srećan kraj? Ne znam. Možda je baš to što sam ja sanjala već sreća samo po sebi. Zapitajte se, koliko od vas ima pravih prijatelja? Za koliko njih ste sigurni da bi vam se javili i u tri ujutru? I dan - danas prva osoba na koju tada pomislim je moj Nikola.Nikola je jedna od onih ludih, pogubljenih, a u isto vrijeme smirenih i pažljivih osoba. Poznajem ga od svoje treće godine. Kockice su se sklopile tako da smo prvo išli zajedno u vrtić, a onda upali i u isti razred u osnovnoj školi. Jedanaest godina smo bili nerazdvojni. Imali smo mi neki svoje društvo, ali ipak, svakog jutra u osam sati nalazili smo se nas dvoje da idemo u školu. Tada bih mu pričala sve što mi se dešava, a on meni o njegovim igricama. Imali smo mi i svađa, naravno. Ali su se sve svodile na isto, kad-tad bismo se pomirili i vratili na staro. Ipak, kako je vrijeme proticalo, počeli smo da se udaljavamo. Nekoliko stvari se isprečilo između nas. On je bio dosta bogat, i našao je društvo gdje su svi bili iz jakih, bogatih porodica, poznatih takoreći. Ja sam više pripadala onim sanjarima, piscima. Da ne lažem, bilo je i u mom društvu imućnih, ali se nisu time isticali. Dok bismo mi išli na gradski trg, stadion, utakmice, Nikolini drugovi su već u trinaestoj godini izlazili po najskupljim i najelitnijim kafićima. U početku je između nas sve bilo u sredu, ali s vremenom je on počeo da se mijenja, a meni je to smetalo.  Boljelo me je da gledam kako ga to društvo sve više odvlači i kako nesvjesto postaje dio njih. To su bili ljudi koje smo toliko ogovarali, koju su nam se gadili. Te lješture od ljudi, samo duhovi bez emocija. Ja sam, u međuvremenu, pisala. Kao i uvijek, spas sam pronalazila u knjigama i muzici, a najviše u pisanju. Ta mala, plava svesta je znala više mojih problema nego iko. Svaki put sam se njoj povjeravala. Kada mi je sve prekipilo, išla sam na sve ili ništa. Prvi put u životu sam ja od Nikola tražila da ozbiljno popričamo. Rekla sam mu kako se promjenio, kako je postao isti kao ljudi koje ne volim i kako je ovakav naš odnos pogrešan. Samo je stajao i gledao me. Zatim je rekao da  ga nije briga. Da mu nikad nije stalo do mene. Nisam bila najbolje. Disala sam, živjela, ali kao da nisam bila tu. Nekoliko dana posle, Nikola se slučajno našao u mom družtvu. Svi su željeli da nas pomire i natjerali su me da mu priđem i pitam ga da popričamo. Uhvatilo me nešto tad, sjetila sam se svega, svih godina i uspomena. Ali on, očigledno nije. Samo je rekao: ''Ne mogu sad da pričam, nešto me mrzi''. Sve je odjednom stalo. I vrijeme, i ljudi i osjećanja. Okrenula sam se i otišla. Nekim čudom sam stigla do kuće. Osjećala sam se slomljenom, uništenom, kao da sam najništavnija osoba na svijetu. Po starom običaju, uzela sam svesku i počela da pišem. Kao da je neki otrov izlazio iz mene sa svakom novom rečenicom, plakala sam i vrištala u sebi. Kada sam završila, kada sam stavila poslednju tačku, nekako sam znala šta moram da uradim. Ono najteže, ali neizbježno. Da stavim tačku i na prethodnih jedanaest godina. Na Nikolu. Na sve ono što osjećam prema njemu. Počela sam da cijepam svesku, list po list. Sve večeri provedene u pisanju sada su nestajale pred mojim očima. Plakala sam, osjećala sam se izgubljeno , ali morala sam da je eliminišem, jer je ona bila podsjednik na ono što me je uništilo. Kada sam završila, sklopila sam oči. U sledećoj sekundi sam se nalazila u fotelji. Topli čaj se ohladio, a vrijeme se još uvijek nije smirilo. Uzela sam mobilni, i nazvala Nikolu. Rekla sam mu da mi nedostaje. On se začudio, zašto ga iz čista mira zovem, a ja sam mu objasnila šta sam sanjala. ''To se nikada neće desiti, nas ništa neće razdvojiti'', rekao mi je.

Naši Snovi 83

Moji snovi pocinju onda kad ih ostvarim, al ne na ilegalan nacin, nego legalan. Od malena moj san je bio da budem policajac, da iskusam njihova dobra djela, da pomognem drugima, al naravno ima i onih loših policajaca, koje ne voli nitko pa tako ni ja! Zelim postat policajac, kao mali igrao sam se sa auticima, i uvjek sam zamisljao kako se ja vozim u malom policijskom vozilu i hvatam kriminalce. Roditelji su mi govorili da to nije pametno, da uvjek mozes nastradat. Uvjek neka budala moze ranit pa cak i nedo Bog ubit te. Sad kad sam ipak malo stariji, i kad sam malo poceo razmisljat svojom glavom, shvatio sam da zapravo to jako zelim. Pozatvarat sve pokvarenjake koji misle da su face zbog toga sto rade. Ali ne, nasuprot, oni su samo niskoristi! Moji snovi se mozda i ostvare, al i dalje moram skolu rijesavat, moram pomoc roditeljima jer su i oni meni sve te godine. Ali iskreno se nadam da cu i ja jednog dana se vozit u policijskom autu i da cu hvata lose decke. Moj drugi san, je da polozim napokon taj vozacki ispit, kako bi mogao ostvariti glavni san. To mi sve teze ide, jer tu je jos i zadnja godina skolovanja, i završni rad. Uglavnom moram to sve stisnuti da položim taj vozacki ispit kako bi mogao na autom na fakultet pa ga i zavrsit, a onda nadam se ako sve bude uredu, postat profesionalni policajac. Nekad razmisljam o Specijalnim policijskim postrojbama, a nekad o obicnim patrolnim ali sve u svemu, moje razmisljanje me uvjek vodi onome pozitivnome, a to je da i jedan i drugi policajac rade dobre i korisne stvari! A i nakon svega, to me je povelo jos od djeda, on je bio policajac i svi su ga volili, al samo zato sto je bio jedan od boljih! U zivotu moramo raditi dobre stvari kako bi nam se dobro vratilo!

Naši Snovi 82

Zvoni netko na vrata,ja na vrata kada to moj susjed Manuel dosao do mene,da se danas idemo naci lokaciju za kucicu na drvetu.Ja sam se slozio s tim,spremio se,te smo se uputili u sumu,setajuci sumom pricali smo kako bi mogli i gdje nabaviti materijal za nju.Ja sam rekao da bih mogao pitati tatu za palete,pa cemo od paleta napraviti kucicu,Manuel se slozio s time te smo nastavili potragu.Nasli smo jedno odlicno mjesto,kada se dodje do drva,veliki je prostor ispod,kao da udjete u neku halu,znali smo da je to idealan prostor i drvo za nasu kucicu.Vecer je dosla,tata mi dolazi s posla.Pitao sam ga da mi donese palete da bi radili kucicu,rekao je da nema problema.Sutra dan nam je donio palete.U ponedjeljak sam dosao kuci,presvukao se i otisao u sumu sa potrebnim materijalom za kucicu.Radili smo tu kucicu 2.3 mjeseca.Bila je odlicna,imali smo toranj i kucicu,bilo je savrseno.Nismo bili u kucici jedno tjedan dana,kada smo otisli u kucicu bilo je to razocaranje,sok, nismo mogli vjerovati.Neko nam je srusio nasu kucicu koju smo gradili marljivo i vrijedno.Nas trud je pao u vodu.Nismo je zeljeli raditi ispocetka,jer su vec znali lokaciju kucice,jednostavno smo odustali od gradnje.Na kraju sam se probudio sav znojan shvativsi da je sve bio san!

Naši Snovi 81

Nakon završenih 8 godina školovanja , odlučio sam brže-bolje riješiti škole i svega ostalog. Pa od svih mogućih izbora, ja upiso stolara i bravara. Upiso sam da bi nakon tri godine bio slobodan ko pričica. Mislio sam drugi moji prijatelji idu po 4 godine, još upišu neku dosadni fax, svoj život ostave u školi, ma necu ti ja to nemogu ja tako!. I tri godine, vjerovali ili ne, prodoše brže nego sam to i sanjao. Diplomu dobijam i pise dam sam prosao s 3,a znajući da mi ista ništa ne znači, možda samo glupost za daljni bijedni život.Prođoše i tri godine, ja se ne zaposli, starci više ne žele da sjedim u kući i provodim na SAMP i ostalim glupotima i sve mi guraju na vrat, na nos, počinje me hvatati nervoza, svađa sa starom je učestala, pare su se spustile na minimum. Dok su drugi (moji školski drugari) uspješno završili tehničke škole, i dobili posao u uglednim firmama u mom mjestu. Ja i dalje sjedim u kući, bez ičega, ono što je ostalo jesu moji snovi, a što mi oni sada vrijede..Pa dobro, vrijeme je sine da ti nađeš taj neki dobar posao, bile su to riječi koje je moj otac svako jutro govorio nadi posao nadi ovo nadi ono..Tu i tamo, pokušao sam neki novac zaradit preko sportskih kladionica, igrao sam, tipovao, nadao se nekom novčiću, i kada bih dobio, uplatio bih internet. A onda bih 24 sata na dan sjedio za računarom, posjećivao neki sajt na kojem se omladina okuplja, bili su zaljubljeni u to tj. fudbal menadžer, glupavu igricu koju sam eto i ja ponekad igrao. Možeš, mislit, tačkice trče za loptom, a ja sav sretan sebe zamišljao Capellom, no ipak me taj igra na trenutke činila sretnim, bar dok nisam našao ono meni najgore posao.

Naši Snovi 80

Petak jutro ja ustajem , perem zube,češljam se i uzimam torbu i krećem za školu..Vraćam se iz škole,zovni mi moj mobilni telefon i javljam se..Zvao me je prijatelj rekao mi je da su otvorene prijave za Glazbenu školu i ja se okupam,presvučem i odem da se prijavim riješim i to..Dođem kući i počinjem sanjati o nastupu..
SAN kreće..
Preda mnom je velika bina,a na njoj je postavljeni instrumenti za veliki koncerti..Gase se svijetla u dvorani i ostaje samo jedno upaljeno.. Ono koje osvetljava mjesto na kojemu ću se ja za nekoliko trenutaka naći..Čuje se aplauzi,a članovi moga orkestra izlaze za mnom i moj dirigent..Dok hodam do mjesta namenjenog mojem orkestru, publika ne štedi dlanove.Flauta u mojim rukama presijava se pod svetlošcu jakog reflektora.Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj dvorani kolarceve zadužbine...Ostaje i ostavlja me..Ostavlja me muzici, orkestru i publici, onda poklanjam se i započinjem prve taktove mocartovog Koncerta za flautu, harfu i orkestar..Muzika i ja polako postajemo jedno.Živimo zajedno taj trenutak koji djeluje svečano...Ostaje zapisana negdje duboko u meni...Ali onda se dešava nešto neočekivano...Potpuno me obuzima takav čudesan osječaj,melodija i ja više nisam ja..Više se ne osecam kao stvarno bice...
Živim svoju bajku iz djetinstva,a dugi trzajevi više ne postoje..Orkestar je sve tiši,ostajemo tu samo moja muzika i ja, a ona se razliva po celoj dvorani...Dolazim do kraja kompozicije.Ne želim da završim, ali ipak to činimOtvaram oči i.. Postajem svijesna stvarnosti...Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slucajno zatekli...

Naši Snovi 79

Isao sam iz skole,i vidim kako moj prijatelj sjeda na KTMa i odlazi kuci.Moj prijatelj je bio upola manji,te da se popne na motor,trebala mu je stolica.Ja sam to cudno posmatrao te sam se cudio,cekaj ako mu za popet se na motor potrebna stolica,kako onda stane nogom na pod kada se zaustavi na krizanju ili semaforu.Zvao sam ga telefonom no nije mi se javljao.Ja sam kuci isao s javnim prijevozom odnosno busom.Taman dolazimo na krizanje tj usporavamo vidim prijateljea kako mu tata drzi motor dok se ne upali zeleno svjetlo na semaforu.Ostao sam u cudu,jednostavno nisam mogao vjerovati njegov tata se odjednom stvorio tamo kako bi mu pridrzao motor. Sutra dan,moj prijatelj opet
dolazi motorom u skolu.Taman da ce stati,zove mene da mu pomognem staviti motor na nogar.Naravno da sam pomogao.Stavio sam motor na nogaru i kada sam okrenuo da cu otici na sat,cujem da je nesto palo takav zvuk,lomljenje plastike.Okrenem se i vidim da je motor pao.Ubrzo sam se probudio i shvatio da je sve to bio san!!!!!

Naši Snovi 78

Jedan lijep i suncan dan lezim ja na plazi i suncam se. Gledam malo na pučinu i divim se. Odjednom mi padne na pamet da bi mogao ici roniti, u blizini sam vidio opremu za iznajmljivanje. Odem pitati tate, on mi da pare i ja trčeći odem tamo. Iznajmim opremu i zajedno sa jos par turista sjednem u čamac i odvezu nas malo dalje u dublju vodu. Instruktori nam objasnjavaju kako trebamo plivati, disati i ostalo ali ih ja bas ne slusam jer sam jedva cekao uskociti u vodu. Nakon par minuta doslo je vrijeme za ronjenje. Uskocili smo svi u vodu i poceli roniti. Nisam mogao vjerovati kako je sve prelijepo. Svi smo pratili instruktora ispred nas. Ja sam bio medju zadnjima,ugledao sam nesto na dnu i nisam mogao odoliti pa sam se spustio da vidim sta je to iako sam znao da moramo samo instruktora pratiti. Kad sam dosao na dno vidio sam da je to samo obicni kamen. Kada sam se okrenuo nisam vidio nikoga vise, izronio sam na površinu a kopna nije bilo na vidiku niti glisera u kojem sam dosao. Uhvatio me veliki strah jer sam znao da sam sad izgubljen u tom velikom moru i također znam da su male sanse da prezivim tu sam. Sve mi se pred ocima srusilo. U jednom trenutku pocinje kao neki potres ja otvorim oci kad ono brat iznad mene i trese me da se probudim. Pogledam oko sebe i vidimd a sam zaspao na plazi i da sam sve ovo sanjao.

Naši Snovi 77

Čas matematike. U pomoć! Ne shvatam gradivo, a profesorka  nastavlja sa predavanjem nove lekcije. Gubim se... Padam... U čamcu  sam, na otvorenom moru. Ne mogu da odredim gdje se nalazim. Odjednom,  vidim neko ostrvo i kuće na obali. Pitaću nekoga gdje sam. Stižem na  obalu i izlazim iz camca. Pjesak je izuzetno mek, toliko da mi bose noge  propadaju kroz njega. Čekaj malo! Ako sam bosa, šta imam na sebi?  Odgovor je roze kupaći na kome crnim slovima piše ''surferka''. Lijepo.  Pažnju mi privlaci natpis ''Dobrodošli na otrvo Sidnej''. Ispod toga  stoji - Populacija: 1. Hm, od kad je Sidnej ostrvo? I kako to da na  njemu živi samo jedna osoba? Ali dobro... Kad sam već ovde, hoću da  vidim gdje je taj usamljenik. Pogledaću u kucama. U prvoj ga nije bilo.  Ni u drugoj. Ni u osmoj. Odustajem, ako mi je suđeno da ga sretnem, to će se svakako desiti. Do tada cu malo istražiti okolinu. Iako je iz čamca izgledalo malo, ostrvo je prilicno veliko, ali na njemu  nema žive duše. Međutim, to nije jedina neobicna stvar. Na ovom pustom  ostrvu bulevari su asfaltirani, a zgrade iskošene pod nevjerovatnim  uglovima. Ko je mogao da sagradi ovakve gradevine? I kako je uopšte  moguće da se stanuje u njima? Ni drveće nije normalno. Stabla su  izuzetno tanka, a krošnje nestvarne. Kao da sam u crtaću. Okrećem se i  na bregu vidim veliku kucu. Znači, u tom grmu leži zec! usamljenik živi u  najvećoj i najudaljenijoj kući. Dobro, idem tamo. Stvarno me zanima ko  je on. Pudem do te kuće nailazim na razne prodavnice. Jedna u ponudi ima  mobilne telefone, druga skejtbordove, hembordeve i surf-daske, treća je  knjižara.. Čak postoji i jedan restoran. Čudno. Otkud da ovde živi samo  jedna osoba? Stižem do kuće. Stvarno je velika. Ne, nije to kuća, to je  kraljevska rezidencija jednog usamljenika. Na pločici stoji adresa:  Ulica nepoznate kraljice, broj devet. Kako divan broj, pomislim i  nasmješim se. Zvonim i zvonim, ali niko se ne pojavljuje. Hoću li ući  bez pitanja? Naravno da hoću. U hodniku je vješalica za jakne. Smatram  da je suvišna jer je na ostrvu prilično toplo. Pored njega se nalazi  veliko ogledalo. Ogledam se u njemu. ''Divno, kosa mi je opet  neuredna'', čujem sebe kako kažem. Čekaj, a otkad to brinem o svom  izgledu? Bolje da se sklonim, pronaći ću sebi još neku zamjerku. Ulazim u  prostranu dnevnu sobu. Preda mnom se nalazi veliki crni kauč, naspram  njega je televizor koji zauzima pola zida. Lijevo je ogroman prozor, sa  koga se vidi beskrajni plavi okean, a desno stoji poređano dvadeset  crnih stolica. U kuhinji su, očekivano, štednjak, frižider, mašina za  pranje sudova, toster, blender i razna druga čuda. Sve u retro stilu i  roze boji, dok su kuhinjski elementi, sto i stolice u crnoj. Kupatilo je  poput velnes centra. Pločice su bebiroze boje. Pošto sam u prizemlju  obrišla sve prostorije, penjem se stepenicama na sprat. Izgleda mi kao  da se nalazim u hotelu. Hodnik je pomalo uzak u odnosu na prostorije  dole, a na svakim vratima stoji natpis. Na prvima piše: ''Okreni se i  laku noć''. Ignorišem to i otvaram vrata. Pred mojim očima se ukazuje...  malo je reći ogromna prostorija. Na sredini je krevet prekriven  plahtama bijele i svjetloroze boje. Naspram njega je televizor. Iz sobe  se izlazi na balkon, takođe sa pogledom na okean. Pored kreveta je  plakar. Otvaram ga... Ogroman je. Vrti mi se u glavi mnoštvo stvari koje  se nalaze u njemu. Majice, famerke, starke, kačketi, štikle... Sve je  uredno poslagano. Tako je lijepo. Vlasnica svega ovoga, jer sada sam  sigurna da je u pitanju ženska osoba, ima veoma specifičan stil, tu se  nalazi raznovrsna odjeća, obuća i detalji, od ležernog do hip-hop stila.  ''Laku noć'', kažem i izlazim iz soba. Druga nosi naziv ''Nestabilno  carstvo'', i to s razlogom. Unutra je desetak skejtbordova, zajedno sa  surf-daskama. Na zidovima su oslikani morski talasi. Posle kratkog  razgledanja vraćam se u hodnik. U poslednjoj prostoriji na spratu, na  čijim vratima piše ''Tišina, molim!'', nalaze se muzički instrumenti:  klavir, bubnjevi, električna i akustična gitara. Na zidu crne boje  blistaju roze zvijezde. Odjednom, dirke klavira počinju da se pomjeraju i  čuje se predivna muzika. Na vratima se pojavljuje mlada djevojka plave  kose. Ide pravo prema mikrofonu i počinje da pjeva. Njen glas je  najljepša melodija. Kada je zarvšila, pitam je da li je to njena kuća. ''Nije, pogledaj  sliku i vidjećeš vlasnicu.'' Okrećem glavu u pravcu u kom mi je  pokazala. Ugledala sam fotografiju jedne djevojke. Mene! ''Šta je bilo?  Zar nisi prepoznala svoj svijet? Zgrade, drveće koje crtaš. Znaš da sve  to postoji. U tebi'', kaže mi plavokosa djevojka. I dalje mi ništa nije  jasno, a ona nastavlja: ''Vidiš, nije svako pusto ostrvo samo bujna  vegetacija. Svi mi imamo neki svoj svijet. Ti si upravo upoznala svoj.  Čestitam!'' Prilazi i grli me smješeći se ''Ovo je samo tvoj svijet. Ti  si taj jedan stanovnik, a ja sam tu da ti poželim dobrodošlicu. Hvala ti  što me smatraš dijelom svog svijeta. Volim te, ali sada moram da idem.  Uživaj''. U sledećem trenutku me nije bilo. Uzalud sam je dozivala, nije se  vraćala. Začuo se čudan zvuk. Neko neobično svjetlo prijetilo je da me  proguta. Nisam ni stigla da vrisnem, a u narednom momentu sam sjedila u  svojoj klupi, na času. ''Andrea, nemoj da spavaš. Prati šta pričam!''.

Naši Snovi 76

Hodao sam ulicom. Odjednom mi je prišao nepoznat čovjek u odjelu. Rekao je kako me hitno treba predsjednik. Ja šta ću, nemam izbora, pođem sa njim. Došli smo kod predsjednika i ja sam sjeo. Rekao mi je da nemam razloga za strah. Ponudio mi je čašu vode i rekao kako NASA hoće da pošalje četrdeset ljudi na Mars. Ja začuđeno upitam kakve veze ja imam s tim. On mi je onda rekao da sam ja izabran da budem jedan od tih ljudi. Meni koliko je bilo drago, toliko me bilo i strah. Bilo me strah jer je to nepoznato područje i ne znam da li je sigurno. Ipak niko do tada još nije bio na Marsu. Nakon dugog razmišljanja pristao sam da ću ići na Mars sa ostalih trideset devet ljudi. Pripremali su me za put. Bile su to žestoke pripreme. Bližio se dan polaska. Ja sam bio uzbuđen ko nikad. Napokon došao i taj dan. Bio sam spreman za put. Smjestili smo se i počelo je odbrojavanje. Kad ja došlo do nule poletjeli smo. Tako smo mi putovali do Marsa. Sve je bilo uredu. Kad smo se približavali Marsu, prema nama je išao meteor. Izbila je panika. Meteor je išao pravo prema nama i nismo ga mogli izbjeći. Približavao se približavao, a mi smo samo čekali da udari u nas. Samo što nije udario i ubio nas sve, odjednom je zazvonio mobitel i ja sam se probudio u svojoj sobi. Bio je to samo jedan strašan san.